„Kada nagrađivani pisac i izdavački magnat izgubi inspiraciju, odlazi na drugi kraj sveta u nadi da je vrati. Jedan susret promeniće sve.
Kažu da je veštica. Dva pisca, dva velika uma. Dve krajnosti istog talenta, u priči o umetnosti, duhu, različitosti…“
Ksenija Pešić je samo za kovalska.rs, podelila odlomak iz svog romana „Mentor“ koji možete pročitati u nastavku.
Mentor – Ksenija Pešić – Odlomak iz romana
“Moram da izađem na svež vazduh.” promrmljao je i gotovo istrčao u dvorište. Izašla je za njim, i bez reči mu još jednom spustila ruke oko struka, onako sa leđa. Taj dodir mu je prijao, ali ga je i boleo.
“Pogledaj gore.” rekla mu je i stala pored njega. Podigao je pogled i dah mu je zastao od tog prizora. Mogao je da vidi bele obrise Mlečnog puta, nebrojeno mnogo zvezda, i bledu purpurnu svetlost kako se nazire negde iz najdubljih slojeva neba. U životu nije video tako nešto. Čitao je da na velikim nadmorskim visinama vedro noćno nebo može da otkrije ono što se u gradovima nikad ne vidi, ali nikada nije zamišljao da kosmos može tako da se razgoliti pred čovekom.
“Šta osećaš sad?” pitala ga je i stegla jače ruku oko njegove.
“Da sam tako mali i beznačajan. A opet, to osećanje me ispunjava radošću.” prošaptao je.
“Zato što te oslobađa. Zato što sve životne muke, odluke i odgovornosti deluju tako nevažno, zar ne?”
“Upravo tako.”
“Ceo život nas uče pogrešno, da je naše samo ovo tle na kome stojimo. Na zemlji smo rođeni i zemji ćemo se vratiti jednog dana, da njoj pripadamo. A zapravo je ovo naš dom. Sve ovo.” rekla je pokazujući rukom ka nebu, praveći pokrete kao da ga miluje. “Da li se i dalje osećaš beznačajno?” nasmejala se i sela na travu. Nije očekivala odgovor.
Seo je pored nje i posmatrao je, bila je drugačija žena u tom trenutku. Sva oštrina i drskost , svaki trag umora nestali su sa njenog lica i ostala je samo njena neobična lepota. Nije bila lepa kao žene koje je obično birao za sebe. Crte njenog lika bile su pravilnije i izražene, i nije ličila ni na jednu drugu, ne tako da je neko zameni sa nekim, da zaboravi njen izgled vremenom. Sve na njoj privlačilo je pažnju- oči krupne, trepavice preduge, onaj karakteristični grčki nos koji bi neke žene skrivale, pune usne i jaka vilica. I povrh svega toga, neobuzdana duga kosa najtamnije nijanse crne boje mrsila se na vetru. Želeo je zauvek da se seća tog trenutka. Usudio se da je dodirne po ramenu, i blago pređe prstima preko kože.
“Šta znače?” pitao je za tetovaže koje su virile ispod širokog džempera.
“To su najlepše reči raznih jezika. Skupljam ih.”
“Baš ih ima mnogo.” nasmejao se.
“Ne dopada ti se?”
“Nije baš tako, ali zar ne misliš da ih je toliko da odvlače pažnju sa tvog već lepog tela, da ga sakrivaju?” Ona je samo odmahnula glavom, kao da je čula taj komentar bezbroj puta. Naslonila mu je glavu na rame, i nastavila da zamišljeno gleda u zvezde. Pramen njene kose sleteo mu je na lice, i on ga je nežno sklonio, i pomilovao je po vratu. Privukao ju je bliže sebi i tiho pitao:
“Od čega boluješ? Zašto svi oni silni lekovi?”
“Od svega. Ja nisam sa ove planete Viktore, i moje biće se muči sa ovim telom. Uništava ga.”
“Nisam siguran da razumem išta od toga.”
“Imam koktel autoimunih bolesti. Moje telo napada samo sebe, vidi svoje organe i delove kao pretnju, i pokušava da ih eliminiše. Svaki dan ono izjeda samo sebe, a ja pokušavam da ga sačuvam.”
“To zvuči strašno…” reče on dok je obuzdavao suze koje mu se skupiše u krajevima kapaka.
“To je jedino i logično. Kažu da je stanje tela ogledalo stanja uma. A ljudski um je jedna okrutna mašina puna protivrečnosti. Što je čovek pametniji , i što više razume svet oko sebe, sve ga se više gnuša, i pada u duboke tame bezvoljnosti i beznađa, gde je krajnji cilj da taj isti um sasvim utrne. Što bolje razumeš svoje postojanje, to više želiš da ga prekineš. Moje telo samo prati taj začarani krug. Najveći mislioci prošlih vremena došli su do tačke gde su se odrekli svega materijalnog, svega što ih veže za ovaj truli svet. To je izgleda i jedini način da zaštitiš dušu od trovanja.”
”Kako to misliš da prekineš postojanje? Nemoj mi reći da si nekada poželela da se ubiješ. I šta znači to da nisi sa ove planete, zaista veruješ u tako nešto?”
“Kada pogledam čovečanstvo, kada ga pogledam kroz celu njegovu istoriju, vidim doslednost samo u ponašanjima koje ne mogu da razumem do te mere da ih moja svest odbacuje. To divljaštvo i nasilje, sadizam bez premca kao ni u jednoj životinji na ovom svetu, tolika mržnja i zavist i sve grozote koje ljudi čine njima vođeni. I znam, svaki učeni i razuman čovek će reći da je to samo jedna strana medalje, da u svakome postoji i dobro i zlo, i da smo svi mi spremni na najgore i najplemenitije postupke u odgovarajućoj situaciji. Da nas to čini ljudima. Ja ne vidim niti jedan splet najstrašnijih okolnosti koji bi me doveo do toga da učinim nešto što su mnogi radili iz čiste obesti ili dosade. Ja se, stoga, ne identifikujem kao ljudsko biće. Ne osećam odanost rodu, ne prijaju mi ljudi. Žulja me ovaj svet i njegovi principi, izdaju me i povređuju iz dana u dan. Ne pripadam.” rekla je tako tužno da je morao da okrene glavu, i rukavom obriše obraze.
“Oprosti mi, ali moram da budem iskren prema tebi. Nikada nisam voleo da lažem. Lana je bila zabrinuta za mene, zato što sam ovde sam sa tobom i zato što te ne poznajem. Unajmila je nekoga da dođe do informacija o tebi….”
“I tako si saznao da sam bila godinama u duševnoj bolnici.” prekinula ga je, ali činilo mu se da je uopšte nije naljutilo to što se neko raspitivao o njenom životu bez njenog znanja i dozvole.
“Da…” rekao je tiho i spustio glavu u stidu.
“Nemoj moje reči da gledaš kao brbljanje ludaka. Nemoj se zavaravati tako.”
“Nisam tako ni mislio. Izvini, nisam želeo da te povredim.”
“Da li znaš šta se zaista dešava na tim mestima? U tim bolnicama koje postoje da bi navodno olakšale život mučenim dušama? I ne mislim samo na to što nas tretiraju kao zatvorenike, na to što primenjuju još uvek srednjovekovne metode obuzdavanja. Među tim mekim belim zidovima guše se i nestaju neka od najlepših bića na svetu. Oni izgledaju kao da razgovaraju sami sa sobom, a zapravo čuju one koje ne mogu svi, one koji nisu u našoj dimenziji. Njihova energija je na drugačijoj talasnoj dužini, i može da se poveže sa onim što tvoje ili moje oči ne vide. Da, oni vide prikaze i svet u drugačijim bojama i oblicima, zato što njihove oči nisu ukalupljene kao ostale. Oni znaju budućnost, vide uzrok i posledicu koja će tek nastupiti, jer razumeju kako je sve povezano tom neopipljivom a sveprisutnom mrežom između svega što postoji. Oni slikaju košmare, pevaju o duhovima. Oni su drugačiji, oni imaju dar. I umesto da im pomognu da ga razumeju i da se nose sa njim, ti takozvani stručnjaci za stanja uma ih truju hemikalijama koje ubijaju sve to što je posebno. Oni drogiraju i ubijaju pesnike, vizionare, proroke.”
Viktor se gotovo skamenio od ovih njenih reči. Nije želeo da veruje da ona zaista tako razmišlja. Pokušao je da je ne uvredi, ali morao je da se suprotstavi.
“Indigo, ali tamo sigurno ima ljudi koji su opasni po sebe i druge, koji su stvarno bolesni. Razumem da ti vidiš dobro u njima, i da si i sama preživela ko zna šta u tim institucijama, ali ne možemo da pustimo svakog ko nije normalan da ugrožava one koje jesu, jer ne vidi svet istim očima, i vrlo često zato i ne poštuje njegova pravila.”
“Šta misliš da znači ne biti normalan? Ne govorim o onima koji ubijaju, muče i kasape, koji uništavaju. Oni su zli, psihički zdravi ili ne, i vrlo često su sasvim normalni po definiciji. Sede u važnim foteljama iz kojih odlučuju o sudbinama mnogih. Ali svako ko ne ugrožava druge, a ne uklapa se u određeni kalup, od toga kako se oblači i kada spava, preko profesije kojom se bavi ili ne bavi, do izbora partnera, vere, načina na koji komunicira… Svako ko je po bilo čemu drugačiji toliko da štrči iz bezoblične mase klonova našeg modernog sveta….je lud. Ako si već dobio sve te podatke o meni onda sigurno znaš da sam i ja. Verujem da sam drugačija od većine ljudi, o čemu smo sad upravo razgovarali. To mi je donelo dijagnozu narcisoidnog poremećaja, prvu u dugom nizu. Taj poremećaj se manifestuje tako što oboleli misli da je bolji od svih ostalih, da je jedini u pravu, da je nekakvo više biće. Da li si ti stekao utisak da sam to rekla?”
“Ne tako, naravno. Smatram da svako ima pravo da o sebi misli šta želi, i šta ga čini srećnim.”
“Ali te je ipak nerviralo i ugrožavalo to što tvrdim da znam neke istine koje ti ne znaš. Što umem da budem nadmena i netolerantna.”
“To je tvoj karakter, a ne nešto zbog čega bih te zatvorio u bolničku sobu.”
“A kada taj moj karakter postane izvor razdora? Kada poželim da podelim te istine sa drugima, da im pokažem da postoji jedan ceo svet koji ne poznaju? Kada ih prodrmam i dovedem da sami iskuse te skrivene slojeve stvarnosti, pa kada shvate da nisu samo roboti koji moraju da rade i zarađuju, jure društveno konstruisane i prihvaćene ciljeve da bi se osećali dobro? Da nisu i ne moraju da budu robovi vlada, crkvi, diploma, titula, standarda, banaka, novca, materijalnih stvari? Što više ljudi to shvati, to će se pre ceo sistem ovog sveta urušiti. Tada moj narcisoidni poremećaj postaje opšte opasan. Biti prosvećen, osvešćen, danas je veći zločin nego biti terorista.”
“Ok, sada već zvučiš kao teoretičar zavere.”
“To je sledeća stavka u mojoj bogatoj medicinskoj istoriji. Šizofrenija, paranoja, bipolarni poremećaj, možeš da biraš. Čovek bi pomislio da neko sa svime time ima kašu u lobanji i da je do te mere nesposoban, da sam ne može da koristi toalet. Ali, evo me, živa već dvadeset devet godina, bivši vojni naučnik, sedim sa tobom u dvorištu kuće u kojoj živim sama i pišem knjige, i diskutujem o najapstraktinijim pitanjima ljudskog usuda. Jedini period života koji sam provela nesposobna da dostojanstveno postojim bio je upravo kada mi je pružana medicinska pomoć koja mi je toliko neophodna. Kako objašnjavaš to?”
Nije znao kako to da objasni. Nije znao kako sebi da objasni bilo šta u vezi sa njom od dana kada ju je upoznao. Ali jedno je znao, ona nije bila luda, ne onako kako je oduvek zamišljao ljude koji jesu. Poželeo je da joj kaže nešto o sebi što nije nikome rekao, da uzvrati to ogromno poverenje koje je ona njemu davala dok mu je tako govorila o svom životu.
“Nije istina da ne znam šta je mrak, i da ga nemam.” oklevao je dalje.
“Čega se bojiš, Viktore?” požurila ga je da nastavi.
“Smrti. Ali ne svoje, već one što prerano i bez razloga dođe po nevine, po one koji nisu smeli da budu istrgnuti sa ovog sveta. Nepravde. Jednom kada se otvore vrata u taj besmisao, sve izgubi oblik i sled, sve što si mislio da znaš i razumeš, što si mislio da možeš da kontrolišeš, da uradiš, da sprečiš i pomogneš. Svaki sistem zasluge, nagrade i kazne, svaki karmički poredak, sve pada u vodu. I onda si izgubljen , onda si pola čoveka. Ja sam ta vrata vrlo svesno i čvrsto zatvorio, i nikada više se ne vraćam tamo.”
“Pa ni po cenu svoje duše?”
“Ni za šta na svetu. I ne brini ti za moju dušu. Sam ću da izađem sa njom na kraj.” nasmejao se i zagrlio je snažno.
Pogledi su im se susreli i on se konačno pokorio želji koja ga je gonila cele večeri. Poljubio ju je. Uzvratila mu je, ali se brzo istrgla iz njegovih ruku. Znao je da joj se dopalo, osetio je to na njenim usnama, osetio je kako je zadrhtala celim telom.
“Šta nije u redu?”
“Ti i ja nismo dobar spoj. Mi smo dva potpuno različita sveta, i naš sudar bi napravio razaranje epskih razmera.” nasmejala se i ona, ali bilo mu je jasno da se nije sasvim šalila.
“Tebi bolje pristaje neko poput one žene sa kojom si došao ovde, Lana beše?”
“ Ja ne želim nju. Želim tebe.”
“Ali ona te tako neumorno voli.”
“A kako ti voliš?”
“Tako da uđem u svaki hodnik tvog bića i tamo ostavim svoj trag. Tako da ništa što si bio više nije samo tvoje. Tako da svaki glas koji ti duša ispusti zvuči kao moje ime. Bez milosti. Kao uragan.”
Nikada nije čuo da neko tako govori o ljubavi, a opet, u tom trenutku bio je siguran da baš takvu želi da iskusi.
“A misliš da mene ne bi mogla tako da voliš?” pitao je obazrivo.
“Mislim da bih tebe mogla da volim najviše na svetu.” rekla je tako lako. Ustala je i vratila se u kuću.
- Matura za sve- Solidarni
- Sedam sestara
- Mastilo- Jovana Šijaković (odlomak)
- Spava li domaća fantastika?
- Zašto se proslavlja 8. mart, Dan žena
