Ako ste se pitali šta da čitate, evo naše preporuke u vidu odlomka romana Majkica Matilde Veljković. Autorka sjajnih romana “ Zmaj i Milena“ i „Vidarka“ obradovala nas je novim literarnim zapisom, romanom Majkica. Toplo i brižno, ovo štivo vraća nas svojim stilom pisanja i tematikom u vreme iz priča, koje se generacijama prenose. Majkica je priča o ljubavi, privrženosti, tradiciji i ženama srpskog sela, bajkovito ispričano delo folklorne fantastike.

Majkica

Zovem se Leptirka. U selu me zovu Leptirka s brda. Ime mi je dala pokojna mater LJubica, koju pamtim kao najtopliju svetlost koja može da sine, bez lica, bez očiju. Otac Jova, Bog da mu dušu prosti, govorio je da sam rođena kao treća kćer na babino leto i da je bilo pravo čudo kada je kroz rupu na pragu u sobu uleteo leptir raskošnih krila i sleteo pravo na teme novorođenčeta, gde je proveo tri dana i noći.

I tako ti trećeg dana reče moja pokojna LJubica dok je dojila dete s leptirom na temenu: “Neka se zove Leptirka, i neka bude lepa kako ovaj leptir”, govorio je moj pokojni otac.

Četiri godine kasnije, njen dodir se pretvori u vazduh i ja izgubih majku dok je rađala sestrice Voru i Goru, a otac osta udovac sa sedam kćeri.

Najstarija beše Vukosava, koju dobiše nakon tri slabašna sina pokopana tu poviše kuće na brdu. Vuka, garava i jaka, već se devojčila kada smo mater izgubile, pa je se ona najbolje seća i čuva uspomenu na nju. Nekada, kada padne mrak i zaguli zima, mi se svedojedne uvučemo Vuki u postelju i teramo je da nam pripoveda o majci. A Vuka, koliko god da je bila stroga, kada bi govorila o majci na njoj bi se sve promenilo i oči i obraz i grlo, pa bi se za koji čas u sam glas pretvorila:

“Nigde na svetu nema očiju kao što su majkine, pa kada te gleda kao da ti kose miluje. A kada ti kose miluje, ko da sa neba tera oblake. Nigde nema očiju kao što su majkine.”

“Pričaj nam o zagrljajima!”, doviknule bi Vora i Gora sjajnih zenica.

“Oj, sestrice moje mile, kada majka grli, to je kao da usred zime od koje pucaju i voda i kamen neko zapali veliku vatru i uvije te u vuneno ćebe. Oko tebe sama studen, a tebi toplo kao pod jarkim suncem…”, nastavila bi Vuka.

“Je l’ i nas tako grlila?”, upita Svetlana ne skidajući pogled sa blede majkine slike na zidu.

“Još jače i nežnije, Lana, jače i nežnije”, odgovori Vuka, pa se pruži i pomilova je lako po obrazu.

Uz Vukine priče i pesme o majci tonule smo u lepe snove, u te tople dlanove do samog jutra, srećne što to nije samo naivna priča. Vuka je stvarno videla kako svaku od nas majka sa puno ljubavi miluje i ljubi. I uvek bi, po Vikinoj priči, majka najviše volela baš onu koja je tih dana nazebla, ili je uhvatila vatra.

Druga beše Rosica, rođena u proletnji dan. Majka je lako donese na svet posred polja i rosom joj umi lice. Sitne građe, uskog lica i velikih svetlih očiju, ličila je na vilenicu. Da li zbog toga što je majka rodi na polju, Rosa nije umela da se svrti u kući. Krasila je sanjarska priroda, pa je vazda šetala po poljima i šumama. Nakon materine smrti, jedva da smo je u kući sretali. Dolazila je kad-kad da noćiva u postelji, a kad-kad bismo je nalazili u štali ili toru kako spava u jaslama. Po selu su zli jezici počeli da šapuću da je Rosica mesečarka, što je žalostilo očevo srce, pa je Rosu vezivao za gredu da ne lunja okolo, ali džaba. Iskobeljala bi se ona onako suvonjava, pa jurcala po livadama i danju i noću. Ali da bude jasno, nijedna od nas nikada nije videla da Rosa po avliji jaše vrtilo i da skida mesec na zemlju. Ovog časa ruku u vatru dajem da Rosa nije mesečarka!

Ja se rodih treća, a Ruža odmah dogodine. Bela, rumena i kratkonoga. Prćastog nosa, toplih dlanova i prgave naravi. Bila mi je najbliža od svih sestara. Jedva da je među nama stajala godina, pa su nas svuda zajedno slali. Zajedno smo u školu pošle i zajedno se devojčile. Mater je pamtila koliko i ja. Kao svetlo, kao slike iz Vukinih priča i kao molitvu.

Peta beše Svetlana, živih očiju i kovrdžavih kosa. Opojnog glasa, vita i visoka. Što Vuka ili otac okom, to Lana skokom, pa sve uz pesmu. Za nju je otac govorio kako će prva da se uda. Oduvek se trudila da se ljudima dopadne. Mučenica se još od mleka morala boriti za svoj komad zagrljaja, jer su se ubrzo nakon nje rodile bliznakinje.

I na kraju stigoše i one, najmlađe i najdraže, ali i najćudljivije. Rodiše se i smrt uhvatiše pod ruku. One pretekoše, a majku nam upokojiše. Zagorka i Javorka, Gora i Vora, kako smo ih zvale. Pirgave, šućmurastih očiju, tihe i mirne kao lutke od porcelana. Nisu se odvajale od Vuke, koja je opet o njima brinula kao da ih je ona rodila.

Dok su bile male Vuka bi ih uzmala u ruke, a Svetlanu povezivala na leđa, pa bi se njihala kraj ognjišta levo–desno, levo-desno…dok ih ne uspava. Da bar dok spiju nešto po kući posvršava, jer se na Rosu nije mogla osloniti.

Kako je koja od nas stasavala, tako joj je Vuka dodeljivala metlu, kofu, vile ili motiku. Ruža i ja smo brinula o krupnoj stoci, Rosa nam je pomagala kada je, naravno, bila tu, a Svetlana sa Gorom i Vorom o živini i avliji. U baštu, vinograd i voćnjake išle smo skupa. Vuka je brinula o kući i ocu, kuvala i prala i tako sve dok nam jedne večeri u kuću nije došao nepoznat gost koji naše sudbine izokrenu zanavek.

“Treba ti žena”, govorile su seljanke mom ocu.

“Treba neko da ti decu podiže”, govorile su mu strinke i tetke.

“Vuka će ti se udati i šta ćeš onda?”, brinule su žene očevu brigu, a on je samo klimao glavom i zgužvanom kapom brisao znoj sa čela.

Lakše je bilo soliti mu pamet nego naći ženu koja bi pošla za koritara sa sedam kćeri, koji se od jutra do mraka smuca od panađura do panađura, više drugujući sa svojim konjem, nego sa rođenom čeljad.

Međutim, nepune četiri godine nakon majkine smrti, desilo se nešto što niko nije mogao ni da sluti. Sećam se da je Rosa tog jutra sva kaljava i čupava uletela pod ruku sa suncem u sobu i stala da nas budi vičući:

“Ustajte sestrice, dolazi nam majkica! Ustajte!”

Išla je od kreveta do kreveta i svaku od nas drmusala, vukla za ruke i noge i otkrivala ne bi li nas naterala da ustanemo iz postelje.

“Šta trabunjaš, luda glavo! Kakva majkica?”, odgovori Vuka u bunilu.

“Majkica, majkica, jes’, jes’! Ustajte!”, vikala je i svlačila sa nas jorgane i ćebad.

“E, jesi luda, decu ćeš mi rastužiti. Beži dok ti nisam sve kosu s glave počupala, budaletino!”, razvika se Vuka, kako ume kada joj prekipi, pa dohvati opanak i frljnu ga ka Rosi. Ali Rosa onako malena, pa hitra i okretna, saže se i opanak pravo kroz vrata završi u avliji.

Vuka htede da siđe s kreveta i pojuri razjareno za Rosom, ali kako imade samo jedan opank ustuknu i stade je ljutito dozivati. A Rosa kada vide da joj ne ginu batine, otrča brže-bolje iz kuće niz drum, sve vikući i veseleći se:

“Dolazi nam majkica! Dolazi nam majkica!”

Ruža koja je sa mnom delila postelju, samo se priljubi uz mene i zajeca. Ja onako pospana još nisam stigla da se priberem i razumem šta je to luda Rosa govorila i čemu sva ta vika i dreka ovako sabajle, ali zagrlih Ružu i privih je na grudi.

“Gde je naš oca? Hoćemo našeg ocu!”, zaplakaše Vora i Gora ugals.

Vuka siknu, pa zaokta i okrete se ka devojčicama.

“Otac je zazorio i poterao konja u grad. De, da vas nisam čula da plačete zbog lude Rose!”, zapreti nam Vuka namrštivši guste, crne veđe i nastavi, “Ajde, ajde, koja će od vas da otrči po moj opanak, pa da se dižemo da gledamo posao?”

Svetlana poskoči i za tren oka već je u rukama donosila opanak.

Rosa koliko god da je bila blesava, govorila je istinu, ili bar nešto blizu istine. Čim je počeo da se spušta mrak sa sokaka se začu škripa očevih kola sa robom. Ja istrčah da otvorim kapiju.

Naš konj Gara je u lakom kasu, obasjan fenjerom koji se njihao nad njim, vukao stara očeva kola. Ali nije samo Garu fenjer obasjavao, već ja jasno videh da kraj oca neko sedi. Majka – pomislih, pa sve šaputajući tu nestvarnu reč sebi u bradu, odjurih u kuću da javim Vuki. U grudima damar, hoće srce da iskoči. Lice mi se zgrčilo, ne znam da li da pevam od sreće ili da udarim u plač.

“Šta je, Leptirka? Kako to izgledaš? Je l’ si otvorila kapiju ocu?”, upita me Vuka dok je postavljala večeru i ja s vrata samo klimnuh glavom, pa joj priđoh i šapnuh na uho šta sam videla da ne prođem kao Rosa jutros.

“Šta pričaš, kakva majka, ubio te Bog, da te ne ubije!”, viknu Vuka, pa zamahnu rukom, ali osta skamenjena kada na vratima ugleda oca i lepu mladu ženu.

“Zdravo-živo, kćeri moje!”, reče otac veselo.

“Zdravo-živo, oco!”, prenu se Vuka.

Onom rukom što zamahnu da me njome udari, pogladi na sebi kecelju. Na mene se samo namršti i sevnu očima, pa brže-bolje pritrča ocu da preuzme torbak i gunj.

“Zdravo, oco!”, otpozdraviše sestrice, a bliznakinje mu se zatrčaše u zagrljaj.

Otac ih nasmejanog lica prihvati u ruke i podiže.

Rosinim licem rezlegao se osmeh od uha do uha i, čini mi se obasjavao je celu sobu, a od radosti i tog svog nemira u krilu je kršila šake i uplitala noge pod hoklicom.

“Dovodim vam gošću”, nastavi otac, “Ona će živeti sa nama i brinuti o vama i kući, zato budite dobre i poslušne. Je l’ dogovoreno?”, govorio je zagledajući se u naša zbunjena lica.

Lako smo klimale glavom bez glasa ne usuđujući se da skrenemo pogled sa očevih zenica.

“Upoznajte gospođu Obreniju”, reče i ustuknu korak, dva.

Obreniju, Obreniju, Obreniju…..odzvanjalo mi je u ušima.

Na očeve reči, Ruža mi se primiče i uhvati me za ruku ne skidajući pogled s gošćinog lica. A Svetlana primače svoju hoklicu i sede kraj Rose.

Kako otac ustuknu, tako snop svetla sa stare petrolejke osvetli šarene haljine i sjajne obraze, mlade žene. To je bila čarolija. Nije se znalo šta je na Obreniji lepše: oči, usne ili haljine. Crne kose bile su joj čvrsto začešljane na razdeljak i ispletene u kike koje su se uplitale oko glave uokvirujući lice ružičasto-bele puti. A ispod visokog glatkog čela kao od mramora, iscrtavale su se guste, garave veđe. Oči šućmuraste, pogled topao, a usne kao ratluk od ruža. Vitkog stasa i dugačkih tankih ruku, nosila je rezedo haljinu, vezenu sitnim bodom, svilenim plavim koncem, čija je bogata suknja u trenu kada je zakoračila ka nama, otkrivala belu, bogatu čipku.

“Zdravo, gospođo Obrenija!”, pozdravismo je uglas na Vukin znak.

Žena priđe astalu, pogladi Svetlanu i Rosu po obrazu, pa se osvrte po sobi da svakoj od nas uputi pogled pun topline, a one joj se teške suknje zavrteše u valove kao vrteška na panađuru.

“Zdrave vi meni bile, devojke. Jao, kao ste lepe! Kako ste samo lepe!”, govorila je zvonkim glasom.

“Sedite, molim Vas”, reče Vuka i primače joj stolicu. Videlo se da joj je milo i da se drži starmalo da se ne obruka. A da je mogla, kunem se, samo da je mogla, zagrlila bi tu nepoznatu ženu iz sve snage i rukama i srcem.

“Mi baš postavljamo da večeramo. Uvek tako…sačekamo oca, pa večeramo”, nastavi Vuka crveneći.

“Ako, deco, ako”, odgovori gošća. “Treba li vam pomoć?”

“Neka, hvala, samo vi sedite. Sigurno ste umorni od puta. Brzo ćemo mi to”, reče Vuka i primače stolicu ka ocu, kome su Vora i Gora čupkale bradu i ljubile obraze.

I dok smo se mi sve do jedne na Vukin mig razmilele po kuhinji, dodavale tanjire, kašike i lončiće, Rosa stade pred gošću opčinjeno nasmejana. Zagleda joj se u zenice i izusti:

“Maaajkiiiica.”

Preporuke za čitanje:

• Pesma za Evroviziju 2024
• Skratite ispucale krajeve bez skraćivanja dužine
• Glamur Jelene Gavrilović na gala događaju u Njujorku
• Jelena Jovović na Kolarcu – 30 godina rada i novi CD
• Humanitarno-memorijalni koncert „Jovanovo Sunce“ po treći put u Nišu