Pre odlomka, jedna mala uvertira od strane urednika ovog portala. Jovana Šijaković je napisala jedan sjajan prvenac, iza kog stojimo pomalo i mi, neki kao urednici, neki kao inspiracija, a najviše pre svega, kao podrška. Nadamo se da ćete uživati u ovom delu romana, koji smo izabrali za vas i da će vas privući da poželite još.
Mastilo
Jovana Šijaković ( odlomak)
ON! U grudima me je preseklo, ostala sam bez daha. Njegov veseli, ispitivački pogled me je oborio. Zašto je ovako prokleto zgodan u običnoj beloj majici i izbledelim farmericama ?!
“ Dobro veče, Vesna trenutno nije kod kuće. Mogu li vam ja nekako pomoći? “ ubija me svojom pojavom.
“ Ovaj ja… “ zbunila sam se.
Ne mogu da verujem. Gde li je nestala sva moja pribranost?
Znam. U njegovim očima.
“ A vi ste? “ govori smirenim tonom praveći se da me ne prepoznaje.
Super, hoće igru. Dobiće je!
“ Oh, kako bezobrazno od mene… Nisam se predstavila. Ja sam super, ultra, mega, giga, dobra vila. Znate, Vesna me je pozvala da jednog Vuka preobratim u jagnje. “
Ne verujem šta sam rekla upravo!
Nije ni bitno, smeje se kao lud. Definitivno da nas neko gleda sa strane mislio bi da ili nismo normalni ili da smo naduvani.
“ Izvolite vilo, uđite. Samo, da niste zaboravili magični štapić? “
“ Jesam, zaboravila sam ga baš ovde. Morala sam da se vratim po njega. “
Pušta me da uđem unutra. Ulazim i zastajem u hodniku dok on zatvara vrata. Okrećem se ka njemu. Milimetri nas dele i osećam kako sevaju varnice. U mojim venama krv se zapalila.
Osmehujem se: “ Mada, meni nije potreban čarobni štapić. Ja sve to radim pogledom… “
Usne mu se gotovo skroz uz moje razvlače u osmeh. Pokazuje mi ka dnevnoj sobi…
Koristim to što korača ispred mene da ,namestim haljinu i svoju uzburkanu dušu. Ne idem za njim, lebdim i hodnik mi se sužava. Kroz glavu mi prolazi milion nekontrolisanih misli od kojih ni jednu ne mogu da uhvatim.
Vodi me u kuhinju.
“ Ovde nešto baš dobro miriše! “ uživam u mirisu i jazz muzici, koja se čuje iz zvučnika.
“ Pizza lazanje ! Vesna mi je spremila iako sam joj rekao milion puta da to ne radi, ali ne vredi… Ovo ćeš morati da probaš definitivno. Njen specijalitet koji obožavam. “ smeši se.
“ Kako ovaj saksofon moćno zvuči. Volim jazz sa saksofonom. “ oduševljeno kažem.
Topim se na sred kuhinje, kao maslac u tiganju.
Prilazi i hvata me oko struka. Pritiska me uz sebe.
“ Zaplešimo. “ kaže promuklo.
Eva, ako se sad ne srušiš nikada nećeš!
U šoku sam. Vrti mi se kuhinja, vrti mi se u glavi. Ne dišem dok mu stavljam ruku na rame. Dobro pleše.
Voli igre i voli da se igra baš kao i ja. Samo ne znam kakva je ovo igra između nas ali znam da zna da gubim. Ne mogu da izdržim njegov pogled tako da instinktivno naslanjam obraz na njegov obraz. Na tren zažmurim i ceo svet staje osim mene, njega, muzike i našeg plesa. Osećam njegovu oštru bradu na svom licu. Polako uspevam da se smirim ali me odjednom budi iz tog sna. Naglo me pušta i žurno iz rerne vadi pizza lazanje.
“ Zamalo da zagori… “ kaže sa olakšanjem gledajući u pleh.
“ Je l? Kod mene se već zapalilo. “’ nesvesno izgovaram i istog momenta ugrizem se za donju usnu jer shvatam da sam to rekla naglas.
“ I? Čemu dugujem ovu lepu iznenadnu posetu? “ postavlja mi pitanje kao da nije čuo moj lapsus.
“ Zaboravila sam punjač od laptopa. “ kažem pomalo sramežljivo.
“ Aha, pa si se tako lepo sredila i došla ovamo samo po punjač? ” na licu mu se opet pojavljuje onaj lepi ispitivački pogled.
“ Zapravo sam krenula na sastanak, samo mi je bilo usput da svratim… “
“ Po punjač? “ prekida me.
“ Znam da malo čudno zvuči ali zaista mi treba, laptop mi je skroz prazan i neću moći da uradim ono što sam htela. “ počinjem da pričam kao navijena, unervozila sam se.
“ Shvatam. Biću malo bezobrazan i pitaću te da li bi možda kojim slučajem mogla da otkažeš taj sastanak? Voleo bih da podelimo ovu moju skromnu večeru. Zaista mrzim sam da večeram a isto tako voleo bih da saznam dokle si stigla sa poslom. Izvini što te nisam zvao, imao sam baš puno posla, a nekako imam poverenja u tebe da ćeš odraditi sve kako treba. Inače, sutra i putujem, neće me biti dve nedelje najmanje… ” kaže kao da se pravda.
“ Pa… “ pravim se kao da se premišljam.
“ Razumeću ako me odbiješ, ali nemoj… “ molećivo me gleda.
Čoveče, čoveče… Zaista bih trebala da ga odbijem, da imam neki stav, da stavim svoj sastanak ispred njega. Šta je dve nedelje…? Ako do sada nije pitao i nije video, ne mora ni večeras. Što da kvarim svoj sastanak koji je već otkazan? Međutim on to ne zna, ali nervira me to što zaista želim da ostanem i što mu otkazivanjem otkazanog sastanka dajem na važnosti.
“ Ako baš insistiraš… U redu. Ostaću. “ ravnodušno kažem, dok u meni sve poskakuje od sreće.
Preporuke za čitanje:
- Pesma za Evroviziju 2024
- Skratite ispucale krajeve bez skraćivanja dužine
- Glamur Jelene Gavrilović na gala događaju u Njujorku
- Jelena Jovović na Kolarcu – 30 godina rada i novi CD
- Humanitarno-memorijalni koncert „Jovanovo Sunce“ po treći put u Nišu
