1. Vrlo rano si počeo da se baviš pisanjem. Kako sad reaguješ na romane koje si objavio kao jako mlad?
Pre zbirke priča Knjiga odraza objavio sam dva romana — Zeon (2013) i Ereja (2015). U pitanju su ostvarenja iz žanra epske fantastike, koji predstavlja moju prvu ljubav i polaznu tačku na književnom putovanju koje će verovatno trajati sve do kraja života. Iz ove tačke, svoja prva dela ne mogu smatrati zadovoljavajućim; međutim, ne mogu biti ni previše strog prema njima, iz razloga što, u trenutku kada sam pisao, nisam mogao stvoriti nešto bolje. U to doba sam pre svega stvarao iz ljubavi prema pripovedanju i pričama kakve sam voleo čitati, što je stvorilo jedan konvencionalni žanrovski roman (Zeon) i jedno u velikoj meri zrelije ostvarenje, u kojem su vidljivi uplivi drugih žanrova i autoironija (Ereja). Bez obzira na što je moje spisateljsko umeće beskrajno napredovalo, ne žalim zbog objavljivanja svojih prvenaca; ako nekog žala i ima, on se ogleda u tome što romani nisu prošli kroz pravi proces uređivanja, koji bi omogućio da uz malo truda budu mnogo reprezentativniji. Knjiga odraza je, s druge strane, sjajan primer dela čiji su brojni kvaliteti još više zasijali zahvaljujući odličnoj ekipi koja je radila na knjizi, i zato ovim putem pozdravljam Kristijana Šarca, Miru Satarić i Mariju Nenezić iz AVKF-a.
2. Šta je najbitnije da bi jedna priča bila dobra?
Ne postoji skup parametara koji bi jednu priču nedvosmisleno odredio kao dobru, bez obzira na to u šta nas predavači kurseva kreativnog pisanja žele ubediti. Pogledamo li najbolje kratke priče ikada napisane, među njima postoje brojne razlike u stilu, kompoziciji i načinu pripovedanja. Pa ipak, sve one imaju nešto zajedničko — jedan fantomski kvalitet — a to je sposobnost da opčine čitaoce. Pisac je volšebnik, i dozvoljeno mu je da koristi sva sredstva kako bi stvorio magično delo. Cilj opravdava sredstvo, gotovo da bi se moglo reći. Sve rasprave koje pisci u pokušaju rado vode, kao što su; prvo ili treće lice, linearno ili nelinearno pripovedanje, trodelna ili petodelna struktura padaju u vodu. Zdrav razum nalaže da se dobra priča može napisati na neograničen broj načina. Zato je bolje pitanje: kako postati volšebnik?
3. Upravo si objavio zbirku priča Knjiga odraza. Reci nam više o knjizi.
U pitanju je zbirka koja donosi dvanaest priča fantastike i horora, od kojih su neke već ugledale svetlost dana u uglednim regionalnim zbirkama i časopisima. Ono što „Knjigu odraza“ čini nečim više od obične zbirke jeste to što je u pitanju delo čvrste strukture i specifične kompozicije, u kojem svaki od fragmenata čini deo jedne veće celine; pored toga, upotpunjena je ilustracijama koje se mogu posmatrati kao sastavni deo knjiga, čineći celinu sa tekstom. U njoj je kosmički horor atomskog doba sjedinjen sa filozofijom nihilizma; obredi seksualne magije postoje kao supstitucija ljubavi; beton i čelik megalopolisa postaju užas ravan pogledu na sopstveno umiruće lice; racionalizam i tvorevine ljudskog duha bivaju rastočeni — i na kraju, čak ni u sopstvenim snovima nismo bezbedni. Sa mnogo pouzdanja mogu svoju knjigu preporučiti ne samo ljubiteljima horora i fantastike, već i književnosti uopšte, a posebno onima koji žele spoznati istinu.
4. Imaš li uzore u pisanju i koliko tvojih uzora, ako ih ima, se vidi u tvom pisanju?
Ne bih mogao reći da zaista imam uzore — što ne znači da mnogi autori nisu izvršili uticaj na mene, i ostavili svoj trag na zidovima građevina mog dela. Neki od tih tragova su poprilično prepoznatljivi, i mnogi čitaoci upiru u njih, misleći da su otkrili moje uzore, velikane po kojima oblikujem svoje pisanje, što ne može biti dalje od istine. Nikad nisam svesno imitirao nekog drugog stvaraoca; njihovi odjeci se kod mene javljaju pre svega kao posledica jednog prelivanja utisaka koji su me do te mere ispunili da ih nisam mogao zadržati u sebi.
Ipak, moram reći: knjiga za koju bih voleo da sam je ja napisao jeste Kako upokojiti vampira Borislava Pekića.
5. Kako si počeo da se baviš pisanjem?
Pisanjem sam počeo da se bavim zbog poriva da stvorim nešto nalik onome što sam voleo čitati i — može biti — zbog određenog mladalačkog eskapizma. Tada sam osećao samo potrebu da ispričam priču koja mi se javljala, i nisam razmišljao ni o pisanju kao svom pozivu, niti o kakvoj „književničkoj karijeri“, a ponajmanje o prirodi i tehnici književnog stvaranja. Ove brige su došle tek kasnije — ali, to je druga priča!
6. Šta te inspiriše?
Prevashodno me nadahnjuju potreba za pripovedanjem i uživanje u istraživanju mogućnosti koje jezik nudi. Smatram da je i jedno i drugo izuzetno bitno za svakog pisca, kako bi osećao poriv da piše — i poriv da pisanju pristupi na pravi način. Jedan naizgled banalan događaj može zapaliti um; jedna naizgled banalna reč može probuditi složene i bogate asocijacije u kojima osećamo ukus i teksturu buduće priče. Na nama je da ove čarobne treptaje ne zanemarimo i pretočimo ih u umetničko delo.
7. Koliko ego može biti opasan za umetnika?
Da li da se zabrinem što mi postavljate ovo pitanje? Ego se često doživljava kao nešto izrazito negativno, ali ja bih želeo da predložim suprotno stanovište, a to je sledeće: određen zdrav egoizam esencijalan je sastojak svake uspešne umetnosti. Želja za stvaranjem, za samoiskazivanjem, ne može se odeliti od ega; samo sebi okrenuta ličnost može čuti tanane drhtaje sopstvene duše i pretočiti je u čistu muziku Umetnosti. To je normalno, i spada u prirodu umetnika. I kako bismo ga mogli osuditi? Ono što je vredno osude, pak, jeste megalomanija književnih filistara.
8. Koje su manjkavosti na koje nailaziš u svom pisanju i kako biti sve bolji?
Što se tiče kvaliteta mog stila, njemu ne bih upućivao mnogo zamerki. Međutim, sagledam li svoje celokupno delo, mogao bih reći kako se njegove mane ne ogledaju u tome šta ono jeste, već — što nije. Smatram da imam još mnogo stilskih sredstava, tema i motiva koje nisam ni načeo, i da je glavni zadatak koji je preda mnom da dodatno proširim svoje spisateljske vidike, i da svoj opus obogatim raznolikošću koju trenutno ne poseduje u dovoljnoj meri. Što se tiče toga kako biti bolji, odgovor zavisi od toga gde se neko nalazi u svom književnom razvoju. Autoru koji tek počinje i ne ume napisati ni običnu žanrovsku priču ne mogu dati isti savet kao nekome ko ipak ima određeno iskustvo; ipak, ono što je univerzalno jeste potreba da se bude objektivan prema svom pisanju i njegovom trenutnom kvalitetu, kako bismo lakše odredili u kom pravcu treba da se razvija.
9. Da li je zahtevnije pisati dužu ili kratku formu?
Da bih objasnio svoje stanovište prema kratkoj i dužoj formi, daću analogiju sa slikarstvom: stvaranje obimnijeg proznog dela nalik je na oslikavanje većeg platna. Umetnička veština podjednako je potrebna pri izradi minijature, slike manjeg formata, ili pak kompozicije koja prekriva čitav jedan zid; međutim, ta ista veština moraće da se primeni na različite načine, u skladu sa zahtevima forme. Dok je na minijaturi svaka linija bitna, i nema mesta manjkavostima bilo koje vrste, veća slika dopušta i više nepreciznosti, kao i mogućnost da sve ne bude u fokusu (što bi, na kraju krajeva, bilo upravo pogubno po nju). Kratka proza, dakle, zahteva krajnje precizno i zgusnuto pisanje, u kome je svaka reč važna; što je delo duže, mogućnost rasplinjavanja raste, tako da se pred autorom otvaraju nove mogućnosti, ali i odgovornosti. Kratka i duža forma su jednostavno — različite (premda slične) — i kao što se na minijaturi može raditi duže nego na slici što dominira gradskom većnicom, tako i kratka priča može biti teža od romana.
10. Budući da pišeš horor priče, isprepletene jezom, užasom, tabuima i erotskim nabojem, koliko je zahtevno za pisca izaći pred svet i objaviti „ovo je moje delo“?
Kao osoba zdravog duševnog sklopa — kao neko svestan toga da nema tema i motiva koji su nedostupni književnoj obradi — nemam apsolutno nikakvih problema da stanem iza svega što napišem. Moje priče su umetnička dela, i kao takva ih treba i posmatrati i prosuđivati; sve što u njima nađete nepriličnim jeste odraz vas samih.
11. Imaš li neki savet za autore koji tek počinju da pišu, a žele da pišu fantastiku?
Najvažniji savet koji mogu dati mladom autoru opsednutom fantastikom jeste taj da mu cilj ne bude da piše o čarobnjacima, već da i sam postane jedan. Spomenuo sam značaj volšebništva u odgovoru na jedno od prethodnih pitanja; sada je red da dam odgovor na pitanje koje sam sâm postavio. Kako, dakle, postati volšebnik? Da bismo mogli da opčinimo čitaoca, moramo prvo i sami biti opčinjeni književnošću, i to ne samo pričama, već i materijom od koje su satkane — jezikom. Bez ove unutrašnje iskre ne možemo pisati dobro. Naredni korak na ovom putu predstavlja destilacija sopstvene unutrašnje vatre, pretvaranje naše strasti u veštinu — ovladavanje tehnikom pisanja. Ona se prevashodno usvaja na podsvesnom nivou; naš um usvaja ono što nas u književnosti uzbuđuje, razlaže ga, i pretvara u gradivne blokove zdanja svoje opsesije. Mladi pisac mora naći dela koja ga privlače, mora ih strasno voleti, i odbolovati, i zatim ponavljati proces u beskraj, kako bi sebe što više oplemenio i pročistio. Ovaj proces izmiče racionalnom, ali je esencijalan za stvaranje bilo čega što bi se makar izdaleka moglo nazvati — umetnošću.
- Pesma za Evroviziju 2024
- Skratite ispucale krajeve bez skraćivanja dužine
- Glamur Jelene Gavrilović na gala događaju u Njujorku
- Jelena Jovović na Kolarcu – 30 godina rada i novi CD
- Humanitarno-memorijalni koncert „Jovanovo Sunce“ po treći put u Nišu
