Za sve vas, koji se pitate da li je ples za vas jedno pitanje- Želite li da plešete?
Privlači vas? Sami vam kukovi i stopala krenu u ritmu čim se začuje muzika? Pratite to. To vam srce poručuje gde mu je mesto. A ako ste već krenuli nemojte lako odustati. Ples jeste za svakoga jer se telo uči i telo pamti. Mišići pamte. A srce? Srce voli. Ovo što ću sa vama podeliti o plesu jeste i savet za život. Ne odustajte. Ne odustajte od sebe, od svojih snova.
Već nekoliko godina se manje više, sa prekidima, bavim plesom. Verujem da bi u situacijama, koje nisu bile naivne neko odustao od toga. Ja nisam. Svesna sam činjenice da meni neke stvari prosto idu sporije i teže legnu. Svesna sam i toga da moram da mnogo više radim nego neko drugi, da bi postigla minimum.
Zašto nisam odustala?
Vidim da ljudi počnu da se bave ovim plesom jer odlepe na svetla pozornice, zaslepi ih slava, fotkanje, pozeraj i to je otprilike to. Nakon nekog kraćeg vremena kad vide da nisu ništa bitno postigli i nisu postali slavni odustanu. Sve zavisi zašto ste ovde, zašto želite da budete plesačica i šta vas tu drži. Ja volim da plešem. Priznajem- bilo je momenata kada žalim što to ne umem da radim bolje. Realno, nekome ovo odmah legne, nekome se protegne i umre, a nekome čas hoće čas neće. Mnogi i odustanu, zato što ne nađu sebi dobar uzor. Mnogo znači kad imate ispred sebe dobar uzor. Ja ne bih mogla da učim ples od nekog kog ne poštujem.
Kako sam počela da se bavim plesom?
Kad sam prvi put došla na čas plesa za mene je to bio šok. Gledajući ih šta rade po sali skapirala sam jao kako su divne ali kako ću ja ovo? Sudarala sam se sa devojkama, izgledala sebi kao šlogirana u ogledalu. Moja instruktorka nije odustala od mene.
Više puta je dolazila i ranije u salu da mi pokazuje,videvši da se trudim. I tako mic po mic, imale smo i naš prvi nastup. Moj potpuno idiotski izgled se doduše nije promenio, ali opet imala sam nju. Imala sam i druge cure iz grupe da me posavetuju, da mi pokažu kako se šta radi. Nije plesni instruktor neko ko utiče samo na vaš ples, ne, ne. Onog trenutka kad vi uđete u tu salu ples postaje vaš život, sve van toga ne priznajem.
Ples je život u malom!
Način na koji se suočavate sa teškoćama u vašem učenju u mnogome oslikava i način na koji se borite sa teškoćama u životu. Ako ste od onih koji lako odustaju to će se videti i u plesu. Sve što ne ide vi ćete ostavljati nedovršeno i nakon mnogo godina treniranja ostajaće rupe svuda. Zato je neophodno da imate nekog da vas posavetuje i da vam krajnje otvoreno kaže šta ne valja i šta mora da se popravi. Bitno je da se vežba, vežba, vežba. Kad neko sa dve leve kao ja to može, svako može.
Teško da sve u životu može da bude savršeno. U plesu je isto tako, ali znači kada nađete ljude s kojima sve to delite. Mnogo znači kad neko prepozna vaš trud, kad je tu za vas, kad pogleda vaš video i ume da vas i nahvali i da vam kaže šta ne valja.
U plesu vam ne treba kolosalni ego. Ego te koči da naučiš. U plesu, ako je to sve pravo i iskreno, nema neprijatelja u sali pored tebe, samo prijatelja, koji vole da te vide srećnu, kako blistaš na sceni.To je vrednije od svakog aplauza, od svih šljokica, od svih ljudi koji će pasti na teme kad čuju da si plesačica i od svake slave. Ako to nemate u svojoj plesnoj grupi, ako nemate ljude koji vas podržavaju čak i kad napredujete kao puž onda to nije to. Ako imate, stekli ste nešto daleko vrednije od svega, stekli ste prijatelje koji dele vaš životni put, stekli ste plesnu rodbinu- sestre, braću, kućne ljubimce, kako ko voli.
