Ja nisam svačija šoljica čaja!

Zašto ne moraš da budeš dobar u svačijoj priči?

Pre svega, zato jer to niko nije. Onaj ko je dobar u svačijoj priči u mnogima je samo budala. Ja nisam dobra, ne za svakog na kog sam naišla. Za mnoge sam čak i loša, lažljiva, manipulativna ili zla. Fali mi, kako kažu i stav, jer se trudim da ne brkam ljudima u oko i pitam ih što ti je gola guzica, što se krešeš s tuđim mužem ili što si prodao veru za večeru. Šta se to mene tiče? Ko je srećan sam sa sobom takvim, ja sam još više srećnija zbog njega. Ja naposletku, ne osuđujem nikoga, jer volim da mi mere po mojim aršinima.

Jednom je neko želeći da me uvredi rekao: „A ko ti misliš da si? Majka Tereza?“
E pa, ta ista majka Tereza je jednom rekla: „Ako želiš da spasiš svet idi kući i voli svoju porodicu“. Volim ja svoju porodicu, celim srcem, nekad manje a nekad više. Nekad smo srećni što se ne viđamo ali mi nedostaju kad ih ne vidim dugo. Bolje to nego da stalno ratujemo. Kad sam bila mlađa stalno sam želela da ih popravim. Sad ih volim baš ovakve i mislim iskreno da su bolji ne bi valjalo. Svaki udarac koji sam pretrpela od voljenih nečemu me je naučio, a te su lekcije važne, jer od njih postaneš čovek.

Ja sam uvek bila borac, superheroj, dizala sam sebe kad sam pala. Međutim, ovo ne važi za živo blato. Jedna od stvari koje sam naučila je da se ne opireš kad kreneš da se daviš, jer dublje toneš. Ja sam pustila ljude da me udave, kad su to poželeli. I ustala sam kad sam dovoljno dugo ležala u blatu. Bilo je onih koji su to gledali sa obale i bilo im je drago, bilo je onih, koji su zaboravili svaku stvar koju sam uradila za njih i mislili su ako pruže ruku moje će ih blato umazati. A bilo je Boga mi i onih, koji su zaronili sa rukama do lakata i nogama do kolena da izvuku prijatelja, koji im nikad nije dao da potonu. Zato ova bitka koju bijem da vratim sebi dostojanstvo nije uzaludna.

Nekad se neke stvari samo nameste. Ja sam od onih, koji znaju kako ovaj Univerzum funkcioniše. Nekad daje punim šakama, nekad uzima i rukama i nogama. Kad naučiš da je isto gubiti i dobijati i da je novčić isti s obe strane, prestane da te tangira šta ko misli. Ne definiše te ono što drugi misle o tebi. Ono što ti misliš o sebi definiše tebe. Ono šta drugi misle o tebi definiše njih. Ja i zlo se ne mirišemo iako ga nekad prepoznam. Ali ja nisam srela zle ljude, ja sam sretala ljude, koji pate i negde ih usrećuje da povrede druge vadeći se na kosmičku pravdu. Isto tako znam da ih je bolelo to što su činili u besu i očaju.

Ja sam izgubila par bitaka sa vremenom, poslom, novcem. Objasniti to ljudima koji vide samo sebe kao oštećene pre svega je iluzorno. Radim najbolje što mogu u svetu u koji je tajfun ušao i razorio sve što sam poznavala. I da znate, šta god da vam kažu, to je dovoljno. Da svako od nas radi najbolje što može svet bi bio mnogo bolje mesto za život. Jeste, i to moram da vam kažem ali šta god da uradite neki vas neće voleti. Apsolutno imaju pravo na to jer oštetili ste ih, ogrešili ste se o njih, slučajno, namerno, nije ni bitno. U očima onoga ko u svemu vidi laž šta god da kažete ne menja poentu. Neki vas neće voleti čak i da im ništa loše niste uradili, ali ni to nije bitno, imaju pravo.

Znate li šta menja poentu?

To u šta verujete. To kako sebe vidite.

Ti razlozi što ustanete ujutru i kažete: „Bože hvala ti što sam danas živ. Bože hvala ti što u džepu baš sad imam ovih 50 dinara i daću ovom čoveku da kupi hleb“, iako su to i vaših poslednjih 50 dinara i vi nemate hleb na stolu. Ne treba vam tuđe odobrenje da budete ko ste. Ne treba vam tuđa topla reč da biste znali da ste voljeni i da ste celoviti. Ono što vam treba je da vi znate ko ste i gde ste upravo sada. Za tako nešto nije bitno ko vas baš i ne voli, kad vi sebe i ono božansko u sebi volite.

Grešaka će uvek biti. Da ih niste napravili ne biste imali dragoceno iskustvo ispravljanja i oproštaja. Počnite od toga da oprostite sebi što niste savršeni kakvi ste mislili da jeste, što nekad niste sposobni koliko mislite da jeste. Jedino tako ćete videti svoj puni potencijal i šta sve možete, a to je nekad mnogo više nego što ste mogli i da zamislite. Jedino tada kad oprostite sebi greške i onaj osećaj samoprezira kad vam neko kaže ružnu reč, zaslužili je ili ne, imaćete mogućnost da opet podignete glavu jer vi ste već ispunili svoju misiju. Eto, baš zato niste svačija šoljica čaja! I za sam kraj jedna Balaševićeva:

“ Lajte kere varošanke,

kera sam i sam,

odlično vas znam.

Ne dam na vas žute banke.

Lajte, samo znajte da vas ne slušam!“

Preporuke za čitanje:

• Pesma za Evroviziju 2024
• Skratite ispucale krajeve bez skraćivanja dužine
• Glamur Jelene Gavrilović na gala događaju u Njujorku
• Jelena Jovović na Kolarcu – 30 godina rada i novi CD
• Humanitarno-memorijalni koncert „Jovanovo Sunce“ po treći put u Nišu