Sputnica- svuda oko sveta je kod kuće

0
673
Zanzibar Foto: Facebook

Znate ono kad kažu da ples spaja ljude? Zapravo, i Kristinu sam upoznala na plesu i zapratila čime se sve bavi kad se otisnula u avanturu istraživanja sveta. Ona je neko ko razoružava osmehom i veselom životnom energijom. To se vidi na njenim fotografijama i oseća svuda oko nje. Putovanje oko sveta za nju je mnogo više od toga, čitav jedan životni podvig koji dugo i temeljno traje. Ako i vi želite da je upoznate bolje, evo prilike kroz jedan iscrpniji intervju (ali je i ovo bilo malo) pa vam ostavljam i link ka njenoj stranici na fejsbuku i instagramu.

Ko je Sputnica?

Kristina iz Prokuplja s trenutnim mestom stanovanja u Beogradu. Južnjakinja po energiji i temperamentu, avanturista. Neko ko veruje u iskorišćavanje dana, ali i u lepotu mirnog postojanja.

Kako je nastala ideja za blog?

Mnogo volim da pišem, a volim i da fotografišem. Blog, ili kako više volim da ga zovem “ putOpisna stranica” je nastao kao mesto gde ću mogu da objedinim sve to što volim da radim- priče, slike, video- zapise, ali i da nadmudrim sebe i budem ažurnija sa deljenjem doživljaja.

Safari
Foto: Lična arhiva

Mislim da je sebično zadržati lepotu i saznanja samo za sebe, pogotovu ako ljudi žele da pročitaju o dalekim mestima, a sami nemaju prilike da ih vide. Nisam sigurna da sam uspela u ovom delu sa ažurnošću, ali Bože moj, šta je neko vreme spram večnosti.

Šta je to što tražiš na svojim putovanjima?

Da razumem, da saznam, uzbuđenje, avanturu, sreću, inspiraciju, slobodu.

Jedna vrlo radoznala žirafa
Foto: Lična arhiva

Dom je….gde osećaš da treba da budeš, ili gde si nekako dospeo ali na posletku opet došao do tog osećaja. I čini mi se da uvek imamo dom iz detinjstva, i dom koji posle stvaramo.

Šta čoveka nagoni na putovanje?

Nije malo onih koji smatraju da kad čovek mnogo putuje, beži od nečega. Ali, činjenica je da sami od sebe ne možete pobeći, jer sa sobom nosite ono što vas čini srećnim kao i ono što vas muči.

Meni su, na primer, putovanja pomagala da brže dođem do nekog rešenja, ili da problem sagledam iz različitih uglova neku svoju problematiku, jer kad problem izmestite iz svog okruženja u neko potpuno nepoznato, lišite ga tereta svojih svakodnevnosti. Onda ostajete suočeni, a misli su vam brže, čula izoštrenija, bolje opažate i dođete do nekog (raz)rešenja.

Možda jednom, posle mnogih odlazaka i dolazaka, osetiš da si se našao…
Foto: Facebook

A Meša Selimović u romanu “ Derviš i smrt” sve to lepo kaže-
Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme. Čak i više- da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne , i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu , spreman je da promeni mijesto i nametnute uslove.

Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali, možemo ponekad da pokušamo, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože nešto mijenjamo. I opet se vraćamo smireni, utješljivo prevareni.

  • Zato ti neprestano odlaziš? Da sačuvaš privid slobode? Znači li to da slobode nema?
  • Ima i nema. Ja se krećem u krugu, odlazim i vraćam se. Slobodan i vezan.
  • Onda, treba li da idem ili da ostanem? Jer je svejedno, izgleda. Ako sam vezan, nisam slobodan. A ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
  • Pa, u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju.
    Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš. da voliš.
    Onda, spremi se na put.

Kambodža
Foto: Sputnica

Šta je krajnja destinacija tvog putovanja?

Što više putuješ, shvatiš da je destinacija nebrojeno, a putovanje kao takvo uvek konstanta. Putovanje je cilj. Na putovanju učiš o životu.Život je putovanje.

Najuzbudljivija mesta koja si dosad obišla?

Kuba, Kambožda, Vijetnam, Amerika, Skandinavija, Kenija, Tanzanija, Zanzibar…

Sputnica na Kubi
Foto: Lična arhiva

Zanimljive anegdote?

Na Kubu sam otišla nakon što su me odbili za vizu za Australiju. Javljam se drugarici, šaleći se: “E, ovi me odbili za vizu, `ajmo mi na Kubu”, ona mi odgovara: “Kakvi majmuni! Brate, ja sam za! “ I u sledećem trenutku ja nalazim povoljne karte, onda smo već tamo I na licu mesta s mojim španskim pregovaramo za smeštaj I planiramo šta dalje.

U povratku sa Kube, imale smo presedanje u Moskvi od osam sati. Trebalo je videti nas kako iz aviona, u bermudama, trčimo kroz tunel u koji uspeva da se probije sneg, do wc-a gde se presvlačimo u toplu odeću i trčimo na voz i metro, iako nam svi govore da smo ludi, da stignemo do “crkve- lizalice” ( crkve Vasilija Blaženog) na Crvenom trgu i uslikamo se s petokrakom i kubanskim tompusom, što nam je bio posebni merak.

Rusija Foto: Facebook

Ipak, ono što mi se urezalo u sećanje je trčanje kroz metro, stari Rus, koji se smeje mom pokušaju ruskog, nastalog iz očaja jer niko ne reaguje na engleski, i koji mi objašnjava na ruskom iako ga ne razumem, pahulje kovitlavo veju, mrak se polako spušta i čuju se crkvena zvona, dok mi utrčavamo na Crveni trg, uzbuđene i uplašene da će nas to koštati aviona.

Slično je bilo I za Kambodžu I Vijetnam- drugarica se zaposlila kao stjuardesa u Emiratima, i trebalo je da joj odem u posetu. Jednog dana samo stiže poruka- Hoćeš u Vijetnam I Kambodžu? Imam odmor, a tamo nam za dve nedelje npr treba kao za pet, šest dana u Abu Dabiju. Takva ponuda se ne odbija.

I eto nas, s bekpekovima kako se probijamo ulicama Ho Či Mina, između skutera, ili probijamo kroz džungle Kambodže do hramova ili plovimo rekom Mekong. Opet, sve sa snalaženjem na licu mesta, uz dosta prethodnog čitanja, doduše. Pratimo sebe I kako se osećamo negde, pa ili ostajemo duže ili idemo dalje. Trenutak je jako bitan.

U Americi sam bila s drugaricom sa irskog plesa, I kad smo putovale, smeštaj smo tražile preko sajta “Couch surfing” . Kad je trebalo da prvi put budemo smeštene kod nekoga, naravno da nam je bilo najneugodnije, najneizvesnije I da smo se najviše plašile, a mi završile u luksuznom stanu zgrade s bazenom na vrhu, čoveka koji radi u Pentagonu I koji nas je I proveo kroz isti.

Kristina i Masai Foto: Lična arhiva

Posle smo se navikle I sledeće je bilo da smo se u San Francisku odomaćile i kuvale kupus našem novom domaćinu. Obojica su uzvratili posetu, i došli u Beograd.
U Los Anđelesu smo igrale na Bulevaru slavnih i snimale klipove na kojima crnci repuju a mi stepujemo. Taj isti irski ples nam je doneo i po neki dolar na šetalištima kraj okeana u mnogim gradovima.

Drugarice iz Evrope, koje sam tamo upoznala, su se kasnije rasule po raznim evropskim gradovima na razne studijske programe, pa je i njih trebalo obići. Tamo sam stekla i brata iz Turkmenistana, Alija koji je posle više puta dolazio u posetu svojoj novoj porodici u Prokuplju, ili sestri u Beogradu.

Kristina u Tanzaniji
Foto: Facebook

Iz nekog razloga, uvek me pita za Prokuplje. On je dobio stipendiju američkog fakulteta u Bugarskoj, i kao takav proglašen za izdajnika i nije smeo da se vrati u zemlju, bar dok ne završi fakultet, i time prestane i opasnost da će mu biti zabranjeno da izađe iz zemlje, i da će izgubiti stipendiju.

U vozu za Istanbul prijatelja sam stekla ponudivši jedino što sam imala- parče hleba i ajvara. Posetivši kasnije tog prijatelja, dobila sam najneobičnijie sprovođenje kroz Rim, gde sam, pored popularnih turističkih destinacija, imala prilike i da proverim skloništa gde se studenti kriju od policije tokom demonstracija.

Vijetnam Foto: Facebook

U Vijetnamu nas je vlasnik smeštaja ispratio na taksi, pogodio se za cenu da nas ne prevare i ispratio rečima- Sledeći put kad se vratite, s momcima da dođete. Prozvali smo ga teča iz Vijetnama, i zaključili da je primoravanje mladih da stupaju u brak zajednička crta svih kultura.

Jedna od mojih većih avantura bila je vožnja bicikle od Srbije do Norveške u čast naših zarobljenika iz Drugog svetskog rata odvedenih tamo, ali to je već posebna priča.
Anegdota je još mnogo, ali to je za sedeljku, intervju nije dovoljan.

Po čemu se razlikuju tvoja putovanja od svih ostalih, šta ti zapravo beležiš drukčije u odnosu na ostale?

Danas je toliko sve dostupno na internetu, da sam se nekad pitala ima li smisla da pišem o nekom putovanju i imam li šta novo da dodam. Onda sam shvatila da sam samo ja- ja, i da je moj, kao i svačiji doživljaj jedinstven. Zato se trudim da upravo to i prenesem- doživljaj, entuzijazam, sreću pa možda nekog i inspirišem da se i sam upusti u avanturu, ili da ode baš na to neko mesto.

Tanzanija Foto: Facebook

Manje se fokusiram na praktične informacije jer mislim da ima dovoljno članaka i stranica gde se mogu naći praktične informacije. Ja mislim da treba da prenesem trenutak i da nekog inspirišem da krene na put, a za praktično će se već sam snaći.

Volim autentično i zemlje gde se masovni turizam nije umešao, volim zemlje “autsajdere”, neobične, one koje se tek probijaju na vrh lista želja za obilazak, one za koje vas pitaju- Šta ćeš tamo? A tamo, raj. Kao što smo npr i mi.

Kako je izvodljivo finansijski priuštiti sebi to (u slučaju da neko od čitalaca želi da pokuša)?

Istraživati, čitati, pitati, biti spreman da se odrekneš komfora, i da se odrekneš nekih stvari, ako razmisliš i shvatiš da ti je putovanje prioritet. Danas je putovanje jeftinije nego ikad, postoje opcije da vas neko ugosti i ne plaćate smeštaj, ako baš nemaš para, jedi paštetu i hleb pet dana ali obiđi nešto, i ne mora baš najskuplji i najmoderniji telefon da se kupi.

Na drugoj godina faksa, čini mi se, sam radila šest meseci paralelno sa studiranjem za pet dana u Istanbulu, do kog smo stigli vozom koji putuje 24 sata. Onda ljudi, kad čuju to, kažu- jao, pa ja ne bi mogao. Jao, pa onda ti se ne putuje dovoljno.

Norveška
Foto: Facebook

Jednom je jedan momak, koji je goreo od želje za putovanjem, izjavio da je video neke bekpekere koji su se isprljali i da mu je to bilo grozno, i da ne može da putuje ako nema ful- pogodnosti. Meni je u tom trenutku to bilo tužno.

Šta ako postoji ta zastrašujuća mogućnost da nikad nećemo moći da priuštimo ful- pogodnosti na putovanju? Znači li to da ne nikad ne treba da putujemo?Sve je pitanje prioriteta, i samo treba da se krene, posle je mnogo lakše.

Kakva nam nova uzbudljiva putovanja i zapise sa istih spremaš?

Južna Amerika je odavno moj san, i rekla sam da ću sledeće godine u ovo doba, ako ne budem uspela na drugi način, da dopuzim do nje.
Pa je tu Severna Koreja, pa Japan, pa Mongolija, pa Island. A ko zna šta će “slučajno” da se ispreči.
Bože, koliko toga ima da se vidi- često uz tu rečenicu uzdahnem pred mapom sveta.

Poruka onima, koji žele da vide svet

Svet je naša kuća I svi imamo pravo i treba da ga vidimo. Što više putuješ, vidiš šta može bolje u tvom dvorištu, ali vidiš i koliko lepo cveće kod tebe cveta. I niko ne može da te laže. A sve što vidiš ostaje zauvek u tebi, i nepresušna je riznica uspomena i emocija za ostatak života.

Okstind, Norveška Foto: Sputnica

Nakon povratka iz Afrike jedan od putopisa zaključila sam ovako – Posle svakog putovanja više nisi isti. Putuješ da nešto nađeš. Ne znam šta, ali osećam da je, svakim putovanjem, dodat jedan deo te slagalice. Možda jednom, posle mnogih odlazaka i dolazaka, osetiš da si se našao.

Da si se sreo sa samim sobom. Da si se video sa svim tim drugačijim ljudima, u neobičnim, nepredvidivim situacijama, i da si poneo deo sveta. Onaj što ti je taman da imaš celi svet dok si istovremeno kod kuće.

Preporuke za čitanje:

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas, unesite vaš komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde