U više navrata počinjala sam da pišem ovaj članak i brisala ga. Pokušala sam da pišem bezlično, da zvučim objektivno, ali ne mogu. Niko ko ima bar malo empatije ne može. Niko ko je na bilo koji način iskusio nasilje ne može. Kada sam pisala o nekim ružnim stvarima, koje sam iskusila pisala sam anonimno na jednoj od stranica, koja se bavi zaštitom žena žrtava nasilja i bilo mi je daleko lakše tako da to iznesem.
Ovo nije poziv na to da se osvestimo, ovo je molba, najponiznija moguća svakom, ne čoveku, već srcu.
Živimo u društvu, koje je vrlo načeto svime što je prošlo. Danas je jedna žena ubijana javno pred kamerom i ako ne mislite da smo ovim pali na ispitu, onda ne znam da li da nastavite da ovo čitate.
Jednom sam vodila razgovor sa majkom u momentu kad je delovala kao da je bar malo u redu. Rekla mi je: “ Znaš, ja sam jedina žena, koju je tvoj otac voleo. “
Rekoh: “ Čudna je to ljubav kad te posle svih ovih godina i dalje bole kosti od njegovih batina.”
Ona je, verovali ili ne, imala sreće jer je i dalje živa, kako tako nestabilna ali živa.
Znate li, drage mame, šta će vam trpeti ćerke gledajući vas? Znate li, drage mame, da ćete naučiti i unuke da je ljubav upravo to, nasilje? Verbalno, psihološko, fizičko, seksualno nasilje? Znate li da svojim primerom pokazujete sinovima da je u redu da nekoga tuku i da se tako pokazuje ljubav?
Jedna žena je prijavila, jedna žena nije. Obe su mrtve. Sistem je zakazao. Nije bitno da li govorimo o Srbiji, BiH, Republici Srpskoj, Hrvatskoj.
U Srbiji je više od 340 žena ubijeno nasilno od strane partnera u poslednjih deset godina. Više od četvrtine ovih žena prijavilo je nasilje pre no što se sve to završilo ubistvom. Često su žrtve nasilja i deca. Da li vam ove informacije pružaju osećaj sigurnosti?
Vreme je da pokrenemo ozbiljne inicijative za sankcionisanje nasilja nad ženama i decom, da se pokrenemo i da ovo postane svačiji problem. Svi ti nasilnici su često poznati policiji. Svi ti nasilnici su vrlo često oni koji na društvenim mrežama pozivaju na nasilje i opravdavaju ga. Nemojte okretati glavu. Tiče vas se, čak i kad nije vaša porodica. Čak i kad tu neku ženu ne poznajete. Bila ona nečija mama, nečija devojka ili ne bila nikom ništa, samo nepoznata žena, koja trpi nasilje, naše je da reagujemo. Ako sistem ne radi, naše je da ga nateramo da radi. Zbog nas samih, zbog naše dece, zbog toga da živimo u boljem i bezbednijem društvu za sve, društvu koje je ljubav, a ne nasilje.
Prijavi nasilje. To je prvi korak.
Evo i brojeva telefona, na koje to možeš uraditi:
Policija: 192
Prijava nasilja u porodici (MUP): 0800-100-600
Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja: 0800 100 007, od 10 do 20h
Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom: 2645-328, radnim danom od 10 do 20h
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja: 3626-006, od 14 do 18h
SOS Dečja linija „Broj za problem tvoj“: 0800-123456, besplatni i poverljivi pozivi (0-24h)
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu: 0800-10-10-10, besplatan poziv radnim danima od 10 do 20h
Sigurna ženska kuća Novi Sad, CSR: 021/64-65-746, svakog dana od 00 do 24
