Zašto ne volimo baš sad i ovde? Zašto baš sad i ovde ne posegnemo za tim nekim bićem, za kojim izgaramo i šta nas to sprečava? Zašto čekamo i koga to čekamo? Što nam taj neko ne dolazi ili što ako je tu je slep kao slepi miš onaj vuhanovski koronaš?
U poslednje vreme razgovarajući sa svojim drugaricama, shvatila sam jednu vrlo zanimljivu stvar. Ovde ne precenjujem svoje prijatelje, ali to su sjajne žene, pametne, obrazovane, svoje. I kad ih gledam shvatam da svaka od njih ima tog nekog svog, na kog pada, naspram kod svi ostali ne vrede ništa. Imam ga i ja. Nije mi prvi takav. Kad se zaljubiš sve je preuveličano. Doduše, ovde je istina. Divan je. Jedinstven. Privlačan. Svoj. Otkačen kad treba. Talentovan. Sjajno piše, ne bih mu ni zarez ispravila. Razumemo se na neki svoj način. Dopunjava me. Ratnik je. Vitez. Džentlmen. Opasan i u isto vreme pufnasto mače. Pričamo nekad i po celu noć. Kažemo hajde na kratko i onda razgovor traje satima. Zove me vilom, miledi i svakako kako god mu padne na um. Čita moje pesme i ne kapira da su posvećene njemu. Gutam knedle kad ga vidim na netu, kad objavi novu sliku, kad mi zareži u govornim porukama. Odbijam muškarce na buljuke, jer niko nije on. Ponekad se pitam je li i on on ili je samo u mojoj glavi. Kad nekog znate samo online, svašta se tu stvori pa makar sve znali o njemu.
Prijatelji smo. Zatreskana sam u njega ko zna od kad. Možda ima i više od godinu dana. Ako me znate onda znate koliko je to veliko. To me doduše nije sprečilo da kad vidim da nemam nikakve šanse nastavim dalje. Valjda to smatram pametnim. Međutim, opet se vrati i opet se zaljubim. Kao kilogrami kad držiš neku novu dijetu. Odu i vrate se. Pomislim da me je prošlo, dam šansu i nastavim dalje. Ponekad mislim da do te glave ništa ne dolazi. Veliki čovek pa dok stigne informacija od trtice pa do gore. Ponekad mi se čini i da kapira i da imamo to nešto veliko kao kuća, i da je prepadnut kao i ja. U svojoj situaciji životnoj ne znam šta bih mu ponudila ali znam šta osećam. Ponekad se ujedem za usnu jer bi mu rekla sve što osećam, sve što mi je na pameti. Ali znam još nešto.
I to je ono što bih rekla svakoj od mojih žena, jer mogu.
Čekanje je precenjeno. Nekad cele živote provedemo u čekanju, čekanju da dođe taj neko, čekanju da taj neko kad je došao osvesti se i shvati ko smo mu mi, čekanju da taj neko prestane da gleda žene, koje vama nisu ni do kolena. I verujte ako stalno vrtite to nešto, čekate da vam se javi, da se osvesti, da prepozna da ste taj post posvetili njemu ili da ste učinili neki gest za njega provešćete život čekajući, a ne morate. Ljubav osvešćuje, najjednostavnije je osećanje na svetu i vrlo je jednostavna. Kad sam bila mala mama mi je stalno čitala jednu zbirku pesama, koju je napisao jedan njen komšija sa sela. Zbirka nikad nije dostigla neku veliku popularnost ali sam zapamtila tu jednu rečenicu- Ruka u ruci i eto sreće.
Kad vas neko voli nećete morate da čekate tri dana da vam odgovori na poruku. Nećete morati da mu se hvalite plejadama brojnih muškaraca oko vas da bi se on uzeo u pamet. Nećete morati da vi cimate njega jer će cimati on vas, jer ne može bez vas, bez vašeg glasa. Nećete živeti za uskoro jer će to uskoro biti sada. Nemate vi šta koga da ubeđujete jer je on mali izgubljeni dečak, koji ne zna šta je ljubav ni da ga ujede za gore pomenutu trticu. Neće vam smetati što je večiti dečak jer ćete i pored toga biti njegova ruža. Ne, jer ljubav već zna i njoj je svrha da se ispuni, ne da se sanja, nego da se živi. Nećete morati da mu kažete da to što traži i ne nalazi ste upravo vi.
Ja nisam neko ko traži kule i gradove, nisu ni moje drugarice. Jedno iskreno srce i ispružena ruka su sasvim dovoljno, pa neka traje dok traje. Verujem da je moguće i do kraja života, i za to se valja boriti. Međutim, jedna ruka ne može sama da tapše, jedan čovek ne može biti sam u odnosu, u kom su dvoje zastupljeni. Ljubav je bila čekanje samo kad se radi o Penelopi. Odisej nije mogao da joj pošalje poruku dok je prašio Kirku i jurio drugare prasiće. Ovi naši imaju milion načina da nam pristupe, moderne čarolije neta, telefona i brzog prevoza. Ne čekajte jer ljubav ne čeka. Ljubav živi ovde i sada. U vama ljubav živi i želi da se ispuni, da se ostvari. I taj neko dok se ovaj dasa premišlja da li da bude s vama ili s nekim drugim, da li da bude sam i pati za prošlošću, tu je negde, visi na drvetu i misli- heh, šta bih dao da nađem jednu dobru ženu i da sa njom podelim ostatak života.
Preporuke za čitanje:
