Vanja Bulić je pre svega, vrstan novinar. U toj sferi se i pokazao, kao jedna od najzanimljivijih i najharizmatičnijih ličnosti sa malog ekrana. U svet književnosti ušao je zahvaljujući tekstovima i pokazao jasno da pisana reč i živi svet informacija idu vrlo lepo- ruku pod ruku. Njegove knjige su bestseleri na više jezika i jedan je od najuspešnijih domaćih pisaca, koji vrlo ozbiljno istražuje informacije za svoje romane. Uspeh ga nije promenio i lako je sa njim pričati o bilo čemu.
Ovog puta sa gospodinom Vanjom Bulićem pričala sam o njegovim knjigama, njegovom doživljaju književnosti i inspiraciji. Biti pisac je veliki izazov, posebno ako je to izlazak iz sfere poznatog.
Na koji način ste pomirili dve vaše velike ljubavi- novinarstvo i književnost?
Ja sam jedan od srećnika koji su imali u sebi literarnu crtu, a živeli su u vremenu u kome si mogao da razvijaš više talenata. Konkretno, kad je reč novinarstvu, radio sam u novinama koje su gajile reportažu i analitičko novinarstvo. U takvom novinarstvu je lako otkriti nekoga ko naginje ka literaturi, što ne znači da je bolji novinar od onih koji su ostali samo u vodama novinatrstva. Kad pišem tekstove za novine unosim u njih literarnu crtu, a kada pišem knjige lako je u njima prepoznati novinara. Danas su medju najčitanijim piscima novinari i literatura time ništa nije izgubila. Čak se može reći da je zahvaljujući novinarima-piscima uspela da se izbori sa brzinom saopštavanja koju donose elektronski mediji.
Foto: Lična arhiva
Koliko vremena i pažnje posvećujete istraživanju istorijske građe kada pišete romane?
-Sada bih mogao da mistifikujem posao pisca istraživača i kažem kako su mi za to potrebne godine rada. Ja to radim na najjednostavniji način: na internetu potražim spisak literature koja mi je potrebna, a potom te knjige nadjem u knjižarama i biblioterkama. Jedino ne koristim tekstove pisane namenski za internet. Kada je reč o religiji, pa i istoriji, pravoslavni i katolički izvori si bitno razlikuju.
Koliko je vas u vašim likovima, posebno u liku novinara Novaka?
Pisac u svaki lik ugradi pomalo i sebe. Novak je omaž novinarstvu kojeg više nema, kada su novinari bili i detektivi. Danas redakcije zatrpavaju izveštajima, često kontradiktornim, pa je teško naći put do istine. Najviše manipulišu tajne službe i bivši policajci. Novinarka Muška je drag lik u koji sam uklopio osobine šest izuzetnih novinarki sa kojima sam radio u redakciji „Duge“.
Šta vas inspiriše da pišete?
Gotovo sve moje knjige su u početku bile plod novinarskog interesovanja, pa u jednom trenutku shvatim da sve to može da se pretoči u literaturu. Nekoliklo romana je nastalo iz priča u serijalu „Biseri“. Inače, najveća inspiracija za pisanje mi je sam čin pisanja. Kad se probudim odmah počinjem da pišem i tako uživam do podne.
U kom životnom momentu ste prelomili i odlučili da se okušate u sferi književnosti?
Posle serijala tekstova o mojim blizancima u listu „Praktična žena“, ponudili su mi iz izdavačke kuće BMG da objavim knjigu „Kako sam gajio blizance“. Ta knjiga je i danas aktuelna i štampana je u tri izdavačke kuće, a prevedena je i na slovenački jezik. Kad sam predao scenario za film „Lepa sele lepo gore“, shvatio sam da je to idealni štivo za knjigu. Tada sam moju verziju scenarija pretvorio u roman.
Kako biste opisali svoj stil pisanja?
Onako kako ga opisuju i čitaoci: čita se u jednom dahu. Te ocene možete naći na sajtu Izdavačke kuće „Laguna“.
Foto: Narodna biblioteka Stevan Sremac
Koja od vaših knjiga vam je bila najveći izazov, tokom pisanja?
-Roman „Oko otoka“. To je priča o porodici Golootočana u periodu od pedeset godina. To je praktično priča o mojoj porodici, pa je trebalo pronaći pravi odnos izmedju fikcije i stvarnosti. „Oko otoka“ je moj najbolji roman i dosad je imao šest izdanja. To je u poredjenju sa „Simeonovim pečatom“ pet puta manje. Izdanja u kojima je glavni junak Novak Ivanović već u prvom izdanju nadmaše tiraž moje najbolje klnjige. Prvi tiraž „Dušanove kletve“ je bio deset hiljada primeraka.
Da li su društva koja osnivate u svojim knjigama održiva u današnjem društvu?
-Zato sam ih i osnovao u knjigama u nadi da će neko shvatiti njihovu ozbiljnost. U „Jovanom zaveštanju“ to je društvo „Za kralja i otadžbinu“. Društvo ima monarhističke ideje, koje su ostvarive ako se ispoštuje jedan od uslova: povratak Miroslavljevog jevanđelja u u Hilandar. Priča je naravno kompleksnija od ove rečenice, što je preporuka da se pročita knjiga (lukav zaključak). U romanu „Dušanova kletva“ osnovao sam društvo Dušanovi sledbenici, koje se zalaže da se danas zakoni dosledno primenjuju kao što je u Dušanovo vreme primenjivan njegov zakon. U preambuli Dušanovog zakonika piše: “Sudije da sude pravo, po zakonu, a ne da sude po strahu od cara“.
Preporuke za čitanje:
