Kada nešto vrediš svaka stvar, koja na ovom svetu ne valja tvoja je krivica- rekao je Hemingvej. I to je istina. Kad negde u dubokoj šumi veliko drvo padne ono napravi zvuk ali sem par ptica i šumskih živuljki niko se ne uplaši. Kada se to desi u bučnom gradu čak i da ne padne nikome ne glavu, angažuju se gradsko zelenilo, policija, vojska, komunalno preduzeće. Mediji pišu kako je polomilo to i to, zamalo usmrtilo čoveka, zaustavilo saobraćaj. Snimaju se emisije, vesti, javljaju na radiju palo je drvo, pazite na putu. A drvo, kao drvo. Nekad mu je istekao vek. Nekad ima prevelike korene za gradski asfalt. Nekad je preraslo mesto gde je zasađeno. Posao mu je da raste.
Tako je i sa čovekom. Kad živiš mali, neprimetan život čak i da napraviš neku grešku to se ne vidi. Nevolja nastaje kad si neko. Mali obični ljudi stradaju svakog dana, i niko ne zna. Ustaju ujutru, spremaju doručke za svoju decu, rade, vrate se sa posla, postave ručak, operu suđe, odspavaju. Bez puno buke. Ja volim male obične ljude da ih tako nazovem. Oni su tihi heroji. Bore se za svoje porodice, za opstanak, za dom. Neretko ćute o svojim mukama, kao i o svojim snovima. Nadaju se da će njihova deca baštiniti ono što je njima uskraćeno.
Ima i onih drugih, neprimetnih. Na neki način njihov život protiče još tiše. Oni se kriju. Kriju se jer kad ih svet vidi, bole ga oči od toliko svetla. I ćute. Boje se da budu veliki iako mogu. Ličnošću. darom, talentom. Ne žele misiju koja im je namenjena. Uplašili su se kad su videli koliko je izazova pred čovekom kome je namenjeno da bude velik. Krenuli su da se penju pa ih je mrtvo more uvuklo u sebe. Odustali su. Pobegli. Vratili se u anonimnost, u udobnost krzna svemirskog zeca.
Ovo će vam reći svako ko se ikad bavio javnim poslom i radom, svako ko je iskoračio na scenu, bio tamo. Motivatori, govornici, mislioci, pisci, novinari, glumci. Kada si javan i kada ti je život javan svaka uštva misli da si njeno vlasništvo, da te poznaje, da može da te kritikuje, da ima prava. Kada si javan za mnogo toga i što nisi kriv kriv si. Na belom se svaka fleka deset puta više vidi i svi pokazuju- vidi, uflekao se.
Kada je Ana Bučević objavila da se razvodi svi su pokazivali prstom na nju kao da je prva osoba na svetu koja se razvela. Kad je Jeleni Karleuši umrla majka paparaci su trčali za njom da je uslikaju kako plače. Kada je bilo ko ko je ikad stao na taj tv ekran uradio bilo šta bilo je nekog ko je pokazivao na njega.
Ljudi smo, imamo mane, agresivni smo, ponekad naše istine ni sebi ne kažemo, ponekad nam se dešavaju neverovatne stvari dobre ili loše, koje nam niko poverovao ne bi. Znate zašto ljudi ne veruju?
Vrlo često ne veruju ni sebi. Naučeni su da ne veruju. Da sumnjaju. Da vide samo ono okom vidljivo. Svet im ne da da budu veliki. Ali ne svet kao univerzum. Polusvet. Ali što svetiljku briga šta misli omanja čestica mraka o njoj?
Ako možete svetlite. Ako imate moć da rastete rastite. Ako imate dar delite ga. Javno. Da svi vide i čuju. Neka ih. Neka pričaju. Ko ima šta da radi njega boli uvo šta radite vi ili bilo ko drugi. Dok se zec zezao kornjača je već odavno na cilju pila limunadu. Vi budite svetiljka. Svetiljka sebi. Svetiljka onima koji žele da vide. Svetiljka onima koji žele da čuju.
Videla sam šta su sve ljudi sposobni da urade u pokušaju da druge spreče da uspeju. I kad razmislim više sam se ljutila na one, koji su to pokušali da urade mojim prijateljima nego meni. Ali se i dalje nisam ljutila jer razumem. Mnogi bi hteli da budu kao oni kojima žele da naškode. Ne mogu to. Zato su ljuti i frustrirani. I to je ok. Moja baka kaže: Možeš čoveku stati na put ali na sreću nećeš moći. I ne mogu. Svako povlačenje unazad strelu bi odbacilo dalje i više nego što je zamislila. I to je sve što treba da znate.
Veći je izazov pred onima, koji žele više nego pred onima koji ne žele ništa. Veći je ulog. Veće su žrtve i izazovi. Ono što je najbitnije u svemu tome jeste da je i veća nagrada koja ih čeka na kraju puta.
