Medijana, festival dečijeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu – Intervju sa Violetom Jović

0
733

1.Medijana festival dečjeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu odvija se ovih dana već jedanaestu godinu. Kako je došlo do ideje za festival i postoji li neka zanimljiva anegdota s početka festivala?

Ideja o festivalu postoji mnogo duže. Kad sam, gostujući kao pisac na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu, videla koliko talentovane dece i mladih ljudi iz Niša osvaja značajne nagrade i koliko je lepo to što stvaraju, odlučila sam da pokrenem inicijativu da i naš grad dobije festival na kome će ta deca izrastati u stvaraoce, gde će im ostvareni pisci pružiti ruku i podržati ih u tome, a pre svega, gde će se negovati ljubav deteta i knjige, kao jedna od retkih ljubavi koje traju čitavog života.

Znajući koliko je teško iz gradova koji nisu Beograd zakoračiti na književnu i svaku drugu scenu, iskreno sam uvek verovala da mladim ljudima treba pomoći i podržati njihov talenat i rad. Pokušala sam sa časopisom Vitez iz Beograda i našim dečjim odeljenjem biblioteke par godina da organizujem Vitezov festival u Nišu, ali mi je nešto nedostajalo, a to je dublja misija festivala.

To je bila skupa i neisplativa stvar. Nije festival kad dođe dvadesetak pisaca (od toga 3 poznata i ostalo ljudi za koje nismo čuli ni mi ni književnost) i deklamuje poznate, manje poznate ili sasvim nepoznate stihotvorevine sa bine dok u publici deca galame, jer program traje 4 sata. Kad se završi svi jedva čekaju da izađu i sutra se više niko ne seća o čemu se radi.

Violeta Jović
Foto: Facebook

Nastanak Medijana festivala

Program Medijana festivala dečijeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu
Foto: Facebook

Istinska borba za srećno detinjstvo

Opravdali smo poverenje i napravili održiv projekat festivala dečjeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu koji realizuju sva rukovodstva GO Medijana, koja inače u svom programu akcenat stavlja na decu. Ovo nije politički projekat, već istinska borba za kvalitetno detinjstvo.

Druženje sa piscima
Foto: Facebook

Ali, svi dosadašnji rukovodioci GO Medijana su podržali ovo i nastojali da unaprede koliko su god mogli. Hvala im na tome. Jedan čovek ne može sam. Opština je prihvatila moju ideju i napravili smo lepu saradnju koja traje već 11 godina, u interesu dece i kulture. Iskreno se nadam da će se program festivala obogaživati svake godine i da će sve više dece i mladih ljudi uzimati kreativno učešće u programima festivala.

2.Šta smatrate najvećom vrednošću ovog festivala i da li možete da makar naslutite (ili nagovestite) njegov razvoj u budućnosti?

Najveća vrednost Festivala su mladi ljudi, koji su rasli uz festival i shvatili važnost čitanja i istinskog rada na razvoju svog talenta. To su ljudi koji u budućnosti treba da rade na festivalskim programima, da unesu nove ideje koje interesuju mlade i nadograđuju zdrave osnove koje smo postavili u pravcu koji im se čini ispravnim, a koji svakako čuva osnovne postulate festivala i prati nove tendencije u obrazovanju, kulturi i životu mladih ljudi.

3.Najlepši ili najzabavniji ili najdirljiviji trenutak na Festivalu u proteklu deceniju po Vašem mišljenju bio je…?

S ljudima koji dolaze na naš festival, a to je lektira, reprezentacija srpske književnosti za decu, svaki trenutak je blagodet i istinska vrednost. Bilo je bezbroj komičnih situacija, situacija za pamćenje.

Ipak, izdvojila bih najdirljiviji momenat, a to je trenutak sa 8. Medijana festivala dečjeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu kada smo ustanovili nagradu NAISA za sva bezbrižna, razdragana i maštovita detinjstva čiji je prvi dobitnik bio naš „razredni starešina“, Ljubivoje Ršumović.

Na Sajmu knjiga
Foto: Facebook

Dodela je bila na sceni Narodnog pozorišta u Nišu. Slika je sledeća: obrazloženje nagrade čita Raša Popov, koji čita desetak A4 stranica!!! Laganim tempom u svom poznatom fazonu (i fori) i svi mirni, i pisci i publika, nikome nije dosadno, niko ne odustaje, jer Rašina je svaka „ko u Njegoša“.

Iza Rašinih leđa sede pisci, a u centralnom delu bine Ršum, koja su okružila najmanja deca iz glumačke družine Gage Plavšić, odevena u kostime dobrih vila i vilenjaka, prilaze, uzimaju Ršuma za ruke, a on plače kao dete, istinski ganut. Gledajući u njega svi počinjemo da plačemo od radosti, a Raša se začuđen okreće i pita se čime je to rasplakao publiku kad je baš lepo govorio.

4.Zašto su deca, možemo reći, ugrožena vrsta ili marginalna grupa u Srbiji?

Nisu deca ugrožena vrsta! Odrasli nisu deci dorasli.

Dete ne traži da se rodi. Kad se dete rađa ne treba da se rađa kao rezultat nepromišljenosti trenutka dokolice, već kao proizvod ljubavi i želje da se da nekome život. Kad se dete rodi, započinje roditeljstvo koje je veće i složenije od svih nauka na ovom svetu, jer rezultat treba da bude zadovoljan i slobodan čovek koji će misliti svojom glavom.

Svest o tome treba da se sadi i zaliva i uvek neguje kod svih kategorija stanovništva, da se posveti posebna briga detinjstvu kao temelju za normalan život. Ne može se samo stimulisati broj dece. Rađaće oni koji ništa drugo ne rade i zbrajaće iznose socijalnih primanja za uzgajanje novih socijalnih slučajeva koji će rađati nove socijalne slučajeve i tako…

To je veoma kompleksan posao u kome treba da se na organizovan i sistematizovan način osmisle aktivnosti koje će stvarati uslove da sva deca imaju detinjstvo dostojno deteta i da sva deca imaju jednake šanse za obrazovanje i ostvarivanje svoje ličnosti.

Kakvu strukturu društva želimo? Kad to znamo, onda na tome i radimo.Svi imamo veliku odgovornost, svako za sebe i društvo u celini da se bavimo kvalitetom detinjstva u svakom pogledu i pomognemo detetu da stane na zdrave noge.

Bojim se da će mnogo vode proteći dok se stvore i naznake ovoga, ali svi mi imamo obavezu da radimo na tome. Džaba nas ima ako smo potrošači kiseonika i socijalne pomoći. Alal nas ima ako smo stvaraoci i graditelji sopstvenog puta s brigom za puteve svih ostalih.

Ovogodišnji festival ima poruku kao i svaki drugi – dete je centar sveta i svih naših misli i dela meta! Ali ima još jednu, skoro – sokratovsku poruku: jedan čovek može da uradi jednu stvar, mnogi ljudi mogu da urade mnogo, a svi ljudi mogu da urade sve.

Pubertet i druge tričarije
Foto: Facebook

5.Ovogodišnji program festivala trebalo bi nešto da pokaže i da poruči. Vi nam odgonetnite šta.

Zato ove godine na pripremi programa festivala ne radim samo ja, kao do sada, već čitav kreativni tim mladih ljudi koji su rasli uz festival i izrasli u divne, kreativne i vredne ljude pune sjajnih ideja i energije da te ideje ostvare. Oni su budućnost festivala koja treba da stvori još bolju budućnost, da sobom motiviše decu da vredi biti marljiv, maštovit i kreativan.

Tu je Milica Vučković, vrednija od naše maskote – mrava Marinka, Jefimija Kocić, maštovitija i kreativnija od vile Naise koja vekovima iznova izgrađuje Niš za svim rušiocima i daje mu novi sjaj i novu snagu, Dragana Plavšić i njena sjajna ekipa mladih glumaca koja osmišljava fantastične programe oživljavajući naša književna dela i iznoseći ih na pozornicu.

Tu su sva talentovana deca sa svojim izvanrednim učiteljima i nastavnicima, koja šalju svoje radove na naš konkurs iz čitave Evrope i sveta i pokazuju nam da vredi sve ovo što radimo. To je sjajna pokretačka energija. Ja verujem u ovo: zalud si bilo šta radio, ako nisi izgradio nikoga ko će nastaviti, razvijati i biti još bolji od tebe.

6.Istraživanja pokazuju, a dovoljno je i samo da letimice bacimo pogled na ono što nas okružuje, kako su danas deca, osim toga što su zagnjurena u svoje mobilne telefone i tehnologijom hipnotisana, potpuno prezasićena ponudom, stoga i inertna. Na koji način možemo decu označenu terminom z generacija da pokrenemo i okrenemo više ka prirodi, osećanju života, spretnosti, odgovornosti…?

Opet ću ponoviti: NISU KRIVA DECA, već odrasli koji nisu deci dorasli. Ko ima pravo da detetu oduzme detinjstvo uživo? Kakav je to roditelj koji svoje vreme koje treba i mora da provede sa svojim detetom na aktivan način, plaća detetu skupim skalamerijama koje dete ozrače, izoluju iz socijalne sredine, od druge dece i prirode i pretvore ga u poluautistično biće koje je nesposobno da potrči dvadeset metara i samostalno da misli bez upotrebe bilo kakve savremene kutije koja mu plasira neproverene podatke o svemu što ga interesuje?

Do deteta treba rasti
Foto: Facebook

Ljudi u porodici su prestali da razgovaraju, svako gleda u svoj telefon i komunicira sa svojim virtualnim prijateljima, a svako je za sebe sam, em što nema porodicu koja je izgubila svoju osnovnu funkciju, em nema ni prijatelje. Dakle, da rezimiramo, deca nisu ni za šta kriva, ona prihvataju ono što im se nudi. U ovo vreme, kada je sve postalo automatizovano, roditelji imaju još teži zadatak u vaspitanju deteta.

Osnovni zadatak deteta jeste da se igra i kroz igru počinje da uči život.

Kasnije tu dolazi knjiga kao izvor saznanja, razgovor s ljudima, putovanja, istraživanja. Biti roditelj nije roditi dete i prepustiti ga stihiji.

Biti roditelj znači dati život i pridržati tu nežnu biljku dok dobro uhvati koren i počena da raste samostalno, sposobna da ima svoje izbore duhovne hrane za dalji rast. Potvrda svega ovoga jeste da imamo nesrećnu i osujećenu decu iz materijalno obezbeđenih porodica i bistru, vrednu i kreativnu decu iz materijalno siromašnih porodica, koja stvaraju, rastu u ljude i menjaju svet.

7.Biti dete znači:

BITI DETE ZNAČI BITI DETE.

Biti dete u detinjstvu, vremenu kada se igramo, osmatramo i osluškujemo svet oko sebe otkrivajući bezbroj stvari među kojima biramo ono što nas profiliše u čoveka. Biti dete znači još nešto: ne zaboraviti bezbrižnost detinjstva i sačuvati tu čarobnu kutiju za čitav život, jer se u njoj nalaze odgovori i ključevi za sve brave svih zatvorenih vrata na koja u životu nailazimo.

Biti dete znači umeti se igrati, a umeti se igrati znači umeti maštati, biti pozitivni mislilac i voleti sve oko sebe, bilo da je to drugo dete, odrastao čovek, pas, mače, ptica, buba… Najpogrešnije uverenje je da biti odrastao i ozbiljan znači zaboraviti sve što život čini zanimljivim, biti uštogljen i namršten.

Biti odrastao znači biti dorastao svojim godinama i ulozi u društvu, a opet, sačuvati svetlost i maštovitost detinjstva koja podgreva dobre veze među ljudima. Pogledajte decu imladunce životinja kako se bezuslovno vole i bezbrižno igraju! Tu je odgovor šta je to detinjstvo.

8.Koje su omiljene knjige Vašeg detinjstva, a koja bi tri naslova preporučili današnjoj deci da obavezno pročitaju?

Kad sam imala šest godina baba me je opismenila na ivici od Politike, gde je bilo mesta da se piše. Prva knjiga koju sam dobila od dede bila je POŠTOVANA DECO Dušana Radovića i čuvena pesma o plavom zecu, koja je pesma o moćima naše mašte.

OGRLICA OD GRLICA Dobrice Erića naučila me je da vidim stvari oko sebe i oslušnem prirodu i sva bića u njoj. Ostatak života nisam se odvajala od MALOG PRINCA, koga čitam svake godine iznova i iznova spoznajem neko novo lice sebe različitim razumevanjem ove knjige.

Knjige za decu Violete Jović
Foto: Facebook

Od savremenih autora tu je Igor Kolarov i sve njegove knjige (Agi i Ema, Burence, SMS priče, Priručnik za pingvine i dr.), Jasminka Petrović (Leto kad sam naučila da letim), i da ne nabrajam. Sada je tu i mnogo knjiga koje zovu knjigama za odrasle, mada ja uredno čitam sve knjige kolega pisaca koje dobijam ili kupujem.

9.Najvažnija stvar koju Vas je naučilo čitanje knjiga, a zatim i pisanje?

Svako od nas teži da stvori neki svoj svet. Nema boljeg alata od knjige za to. Knjiga je mesto gde se možete preseliti u neke potpuno nove i nepoznate svetove i istraživati do mile volje. Knjiga je mesto odmora, mesto saznanja, mesto putovanja, laboratorija za najveća otkrića.

Čovek je biće saznanja, da bi živeo životom čoveka potrebno je da uči, stalno, bez obzora koliko godina i koji nivo obrazovanja ima. Školovanje nije obrazovanje, obrazovanje je celoživotno učenje iz različitih knjiga, razgovor s pametnim ljudima, putovanje, druženje, gledanje pozorišnih predstava i filmova, odlazak na koncerte i sportske događaje i sve ostalo čime ispunjavamo vreme. Ipak, meni je knjiga uvek prvi izbor.

Promocija knjige
Foto: Facebook

Pisanje je logičan sled dovoljno čitanja. Čitanje bogati vokabular, a pisanje je pripitomljavanje sopstvenih misli. Meni je pisanje način života, način da izrazim svoje razmišljanje o sebi, drugim ljudima, svetu… Verovali ili ne, pisanje je lekovito, jer omogućava piscu da ispiše one misli lutalice koje umeju da nam stvore nemire ukoliko se pametno ne uposle.

10.Pišete i za decu i odrasle, poeziju ali i prozu. Šta je ono što daje pisanje poezije, a šta proze? Da li je teže pisati za decu ili za odrasle?

Meni pisanje nije teško. Ispisujem sebe onda kada za tim imam potrebe. To radim spontano i neusiljeno. Ne mučim se time, već to radim sa posebnom radošću i elanom. Dušan Radović je jednom zapisao da su pisci za decu invalidna vrsta pisaca, da onaj ko je istinski pisac može da piše za svakog čitaoca.

Čak i literaturu koja je navodno napisana za decu treba da čitaju i odrasli, upravo zbog napred pomenute potrebe da se dete u sebi sačuva do kraja života, kao svetlost, kao trunka lepote neophodna za srećan život.

Šta je poezija?

Poezija je koncentrat misli, pesma ume da vas probudi u 3 noću. Ako je zapišete bude odlična, ako je ne zapišete pa zaboravite, bude vam krivo. Pesma je trenutak večnosti koji vam se obrati i skrene vam pažnju na nešto.

Pesma je dar i ne treba je olako prihvatati ni ignorisati. Poeziju doživljavam kao dar koji mi je dat, zahvalna sam na tome i nastojim da to beležim najbolje što mogu i da učim život kako bih što bolje razumela njegove poruke koje mi daje u šiframa, alegorijama ili parabolama.

Svitac u očima
Foto: Facebook

Proza je nešto drugo. Imate misao, inspiraciju, koju misaonim procesom iskustveno razrađujete u priču ili roman, za koji treba da imate jasan plan i da izdvojite vreme osame u kome možete teze koje imate razviti u nešto smisleno. To je dug period promišljanja i zapisivanja misli koje nas vode novim mislima.

Misao nije sama. Ako je čista i jasna, sledi je mnogo novih koje imaju finu vezu sa prethodnima. Pisanje proze za mene je stvaranje nečeg novog, kao rađanje novog života i svako svoje prozno delo doživljavam kao jedan život koji živi za sebe. Čitaoci su tu kao provera održivosti stvorenog.

11.Detinjstvo na selu, osim što Vam je trajno ugradilo vrednosti, ali i vrednoću, naučilo Vas je da osluškujete, a bez toga pisac ne biva. Takođe, posedujete dar da pišete na dijalektu (svrljiško-zaplanjski), što iz mnogo razloga nije lako. Navedite nam makar pet razloga zbog čega je pisanje na dijalektu zahtevno i šta Vi poručujete pisanjem na dijalektu.

Nedavno me je neki novinar upitao kada sam počela da pišem na dijalektu? To je sada IN. Nisam počela da pišem na dijalektu zato što je to moderno. I, ne pišem uličnom frazeologijom, slengom i po svaku cenu pejortivno, da bih bila zanimljiva i jadno smešna. Pišem na svom maternjem jeziku, a to je prizrensko-timočki, svrljiško-zaplanjski.

Na mojim romanima na dijalektu studenti brane svoje diplomske i master radove i doktorske disertacije. Pisala sam na dijalektu oduvek, kao klinka, to je moj govorni jezik u rodnoj kući i okruženju. Još uvek se tako govori u svrljiškom kraju i moja majka i sestra i ja govorimo na tom jeziku i svojoj rodnoj kući u selu Mečji Do, opština Svrljig.

U prirodnom staništu
Foto: Facebook

Dijalekt-

  1. To je govor mojih predaka na kome govore i sada i čuvaju sve naše drage ljude i sve lepe priče od iskona do sada i nadalje,
  2. Dijalekt nije samo govor, on izražava i mentalitet naroda i čuva kulturnu baštinu sa svim njenim elementima,
  3. Pisanje na dijalektu je vid borbe za samosvojnost, za sebe, pod pritiskom svega što je prolazno a trenutno aktielno,
  4. Na dijalektu najbolje mislim
  5. Ja nisam rekla da mi se može skrenuti tok. Izvor sam. A izvirem na autentičan način i želim taj način da sačuvam na najbezbednijem mestu u knjigama
  6. Pisanjem na dijalektu želim da pokažem svima (koje to zanima) koliko je važno sačuvati svoj koren i ne truditi se po svaku cenu da budeš neko drugi. Nije sramota biti svoj, autentičan i autohton. Sramota je ne znati ko si, a čitavog života se povoditi za tuđim što uglavnom ne razumeš. Onima koje to ne zanima se i ne obraćam. Nek čitaju nešto drugo što smatraju dobrim za sebe i sve im najbolje želim.

12.Da ste motivacioni govornik, kako biste se za kraj obratili onima koji Vas slušaju?


U kontekstu prethodnog:
Sačuvajte svoju čarobnu kutiju detinjstva i ne odvajajte se od nje ni za živu glavu!

Voli vas Violeta

Preporuke za čitanje:

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas, unesite vaš komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde