Susret u troli

0
101
Love Foto: Niki Boruch

Ima tome devet godina, zar ne? Slučajno sam ti posolio kafu. Da li se sećaš smeha? Jedno jutro sam te probudio u šest i ubedio da odemo do „Good food“a na klopu. Sećam se mnogo toga. Devet godina. Bila je to ljubav, ali ne ona ljubav na koju ljudi pomisle kada je pomenu. Bilo je to mnogo komplikovanije i bogatije klupko senzacija. Samo te pogledam i znam. Nikada se nismo posvađali rečima.

Naši sukobi se već završe dok progovorimo. Samo pogled i pulsirajuće bilo duše čiji smo jezik poznavali.
A sad onaj kliše kada si odabrala put koji si želela. Put koji ti je doneo samopouzdanje, a meni ponos dok te gledam tako uspravnu i gordu.

Prijatelji koji mi govore loše o tebi… Ja ih razumem, sam sam osećao njihov strah, ali sam tebe bolje razumeo jer oni nisu mogli da vide isto ono što i ja. I tako posle sedam godina razmene najintimnije energije, tišina. U zemlju si propala. Do mene dolaze priče o hororima koji te pohode, o hororima koje ostavljaš iza sebe.

Mene boli jer razumem, iako ne želim da odobrim. Ja sam razumeo i zašto si mene isčupala iz sebe, zavitlala jako i okrenula leđa da ne vidiš gde ću da padnem. Pustila si me da sam biram puteve misli bez tvojih smernica i da odem na one manje bolne i ostavim te negde u nekom dubokom viru, do kog ću i put zaboraviti.

I tako ja preskočim jedan dnevni ritual i krenem ranije. Nešto me natera da propustim prvu trolu, iako je bilo mesta za sedenje.
Bile su potrebne dve godine pogrešnih misli i drugačijih vesti sa strane da ja pomislim da si neko drugi.
Kad ono eto tebe na poslednjem sedištu u troli.

Kako je poslednje sedište bilo prvo u šta sam pogledao pored poluprazne trole?
Kao hipnotisan idem ka poslednjem sedištu, a vekovi prolaze. Milion eksplozivnih misli mi prži mozak. Odavno je prošla misao kako bi trebalo da se postavim. Mnogo puta sam razmišljao kako bi bilo da ti pljunem u facu?

U nečijim očima si to zaslužila. Možda da ti zalepim jednu šamarčinu? U nekim drugim očima si sigurno to zaslužila. Da te počastim najprekornijim rečima uz sočne psovke? Znam u kojim očima si bar to zaslužila. Dve godine je bilo dovoljno da zamislim milion različitih scenarija, ali u tom momentu nijedan nije bio moj.


Samo sam raširio ruke i zagrlio te. Snažno, nežno i neodmereno. Da te opet zalepim za sebe da ti udahnem život. Da ti dam do znanja da sam te našao.

Ti postavljaš neka prazna pitanja. Ja ćutim i smeškam se. Pa onda i ja pitam nešto obično i besmisleno.

„Što ćutiš Nemanja, jel si u šoku?“ Ja klimam glavom tek toliko da izgleda kao da sam ti odgovorio. Ali oboje znamo dok gledam u te prazne, a sjajne oči, koje se pred mojima pune životom, da nam te reči nisu ni bile potrebne.
Uverio sam se da si živa, izgledaš mi sveže i zdravo. To mi je bilo potrebno da vidim. Mirišeš isto ispod parfema.

I dok ćutim i gledam te, u meni se odigrava kompleksan proces. Sve ono što sam želeo da ti kažem, sve ono što sam osećao se polako slaže na svoje mesto. Lupam neke gluposti eto iz navike da neko ne pomisli da sam lud. Za to vreme shvatam da sam ti apsolutno sve oprostio, da te volim jednako kao i pre dve godine kada si nestala i da apsolutno razumem tvoj izbor da me nema i naravno da to nije ona vrsta ljubavi na koju većina pomisli kada se ljubav spomene.

Živa si. Zdrava. To je za sada dovoljno. Ovaj susret mi je pomogao da odagnam strah, bes, ljutnju. Ostala je samo čista tuga. A tuga je svečano osećanje i sa njom mogu da se nosim bez srama. Učinio sam šta sam mogao.
I još nešto. Ta maska surove kučke je za mene i dalje samo privid. To divno, ranjivo i dobro dete i dalje sija u tebi. Još uvek nisi uspela da ga ubiješ. Nadam se da nikad nećeš.

Nemanja D. Pavlović

Preporuke za čitanje

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas, unesite vaš komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde